Балкански ратови некад и сад

И на почетку и на крају 20. века Балкан је био и остао „европско буре барута“. И већ та чињеница је многобројним скуповима посвећеним стогодишњици балканских ратова дала изразито политички карактер. За Србију и силе победнице у Првом балканском рату он је био круна борбе за ослобођење од Османског царства и повратак у европску историју из које је био отргнут османлијским освајањима у средњем веку. Парола „Балкан балканским народима“ настала је под утицајем просветитељства и Француске револуције, била је идеја водиља ослободилачких покрета на Балкану током 19. века да би била остварена тек у Првом балканском рату. Због тога је она и данас темељ националне идеје и државности већине балканских народа.

Запад је према балканским ратовима имао амбивалентан став. И док је Први балкански рат генерално наишао на подршку као ослободилачки рат против једне анахроне оријенталне деспотије, Други балкански рат је означен као предаторски и империјалистички рат, производ „варварства балканских народа“ (који морају бити стављени под контролу „цивилизованих држава“) и увод у Први светски рат. Овакву слику у то време створили су новински текстови Лава Троцког и других европских извештача с балканских ратишта. Карнегијева задужбина за међународни мир упутила је међународну комисију с задатком да испита узроке и начин вођења балканских ратова. Њен извештај објављен је почетком 1914. године и садржи закључке који и су и много година касније утицали на западну политику и довели до војних интервенција НАТО-а на западном Балкану.

Карнегијева задужбина је током рата у Босни и Херцеговини објавила репринт првог извештаја Задужбине о балканским ратовима у намери да реактуелизује њене препоруке. У најкраћем, оне су гласиле да балкански сукоби угрожавају мир у Европи, али да Европа само под америчким (тј. трансатлантским) вођством може спречити да они крајем 20. века изазову европски рат као што су га изазвали почетком 20. века. Задатак да повеже балканске ратове почетком и крајем века припао је доајену америчке хладноратовске дипломатије Џорџу Кенану, који је у предговору овом издању сугерисао управо овакав закључак. Карнегијева задужбина се није ту зауставила и крајем 1995. године упутила је у комисију за Балкан коју је предводио бивши белгијски премијер Лео Тиндеманс. Њен извештај је објављен 1996. под насловом „Недовршени мир“, с препорукама које и данас утичу на политику САД и ЕУ према западном Балкану.

Треће тумачење балканских ратова понудила је актуелна турска спољна политика која се понекад означава и као „неоосманизам“. Према овом тумачењу, време османске владавине на Балкану било је време мира, стабилности и етничке и верске толеранције („османски комонвелт“) које су прекинули устанци балканских народа, док су балкански ратови претворили Балкан у „европско буре барута“. Ово тумачење првенствено је намењено унутрашњим потребама, тј. савременој турској политичкој елити која великим делом потиче од турских избеглица с Балкана почетком 20. века. Иако је доктрина турског министра иностраних послова, професора Ахмета Давутоглуа, наишла на одобравање на Западу због става о „нултим проблемима са суседима“, реакције на Балкану изазвале су изјаве да Турска има одговорност према свим земљама на којима се некада простирало Османско царство (тзв. стратешка дубина Турске).

Турска је данас 18. привредна сила света, с изгледима да до 2020. године постане једна од првих десет најразвијенијих земаља, и то ју је учинило незаобилазним фактором у читавом региону. Утицај Турске данас је утолико већи пошто је економска криза која је захватила САД и Европу до сада углавном заобишла ову земљу и учинила је привлачним привредним и политичким партнером не само на Балкану него и на ширем простору Блиског истока, централне Азије и Русије. Уколико би „Давутоглуова доктрина“ издржала изазов актуелне кризе у Сирији, готово је извесно да би ова земља у наредним годинама учврстила своју улогу не само у региону него и у свету. То је и разлог због кога су утицајни кругови у САД и ЕУ спремни да прихвате и водећу улогу Турске на Балкану.

У Србији и, нарочито, у Републици Српској с извесном резервом се гледа на раст турског утицаја у региону, али су српско-турски односи последњих година у успону, док економска размена и турске инвестиције брзо расту. Подозрење нарочито изазивају покушаји одређених кругова на Косову и БиХ да се растући утицај Турске искористи за ревизију односа у региону. С друге стране, Србија је за Турску и данас, као и у прошлости, веза са Европом и није ретко чути страховања турских стручњака да би улазак преосталих земаља западног Балкана у ЕУ могао подићи „европски зид према Турској“. Овакав став се темељи на досадашњем искуству Турске у односима са ЕУ за коју је ова земља и после педесетогодишњег придруженог чланства и одавно отпочетих и замрзнутих преговора о чланству у Унији и данас неприхватљив кандидат.

Ови разлози говоре и због чега обележавање стогодишњице балканских ратова није само повод за оцене историчара него и прворазредна тема за балканске политичаре који се и данас, почетком 21. века и после распада СФРЈ, поново суочавају с питањима пред којима су се балканске земље налазиле и на почетку 20. века. Погрешно би било, међутим, историјске аналогије узимати као полазиште актуелне политике на Балкану јер су се, упркос стереотипима који су у последњих сто година створени о Балкану и „балканизацији“, односи у региону битно променили у односу на стање из времена балканских ратова.

Предраг Симић

професор Факултета политичких наука