Зов дивљине

Јесу ли Срби насилници и расисти? Наравно да нису, па сам сигуран да се лако можемо изборити са тако уопштеним ставом. Категорично негирање најгорих особина које нам приписују могло би да буде логично, да није опасних стереотипа о нама који су се таложили годинама.

Свет, наравно, уме да буде неправедан и суров у својим ригидним ставовима. После оне несрећне утакмице у Крушевцу, Србима, а не „групици неодговорних навијача“, приписане су многе неприличне одлике. Прети се елиминацијом нашег убогог фудбала из великог света. Али, то је тек наговештај нечега што би могло да буде далеко горе: као да је покренута тек мало успорена инерција олаких оцена о дивљем делу српског Балкана, који је опасан за себе и друге, за комшилук, континентални ред и Британско острво.

Бранимо се како можемо и умемо, а изгледа не умемо. Објашњавамо свима како су то само наши несрећни случајеви, а никако ми. То није наша суштина, ми смо сасвим другачији.

И то је тачно. Али, у овдашњем вредносном систему постоји грешка, коју није могуће тако брзо исправити. И даље у надрипатриотском миљеу „херојско доба“ има митску снагу. Све оно најгоре што је неко учинио „у име народа“, у вредносном расулу постаје светионик екстремних група.

То је један од крупнијих разлога зашто је у нас фудбал метафора пропадања, место за сумњиве менаџере и продавце младих талената. Истовремено, „навијачи“ постају део непроглашених партијских војски, жива сила политичке милитаризације. Њихово насиље је постало скоро легитимно, премијер је у више наврата признао своју политичку и полицијску немоћ пред њима.

Домаћи фудбал, сав у распадању, досадан и спор, ипак окупља око свог суноврата групе, од којих неке носе змијско семе мржње и суровог насиља. Наравно да лоптање нимало не занима те дивље војске. Али трибине јесу пут да се из депресивне социјалне маргине стигне у сам центар ствари. Не састоји се премијерска моћ само у полицијском разбијању група (понекад је и то неизбежно), него у трагању за излазом из социјалне беде. „Немам шта да радим, немам где да радим, не надам се било чему, не тражим ни од кога било шта. Идемо на фајт, са сваким ко жели да се фајта. Борба на живот и смрт је мој живот“ (навијач, пред прошлогодишњи „велики дерби“).

И у односу према српској верзији јавног насиља, било би опасно свако уопштавање. Али, велики проблем постоји а држава је у скрушеној дефанзиви. Националшовинистичке групе старају се да постану јавни политички чинилац, а њихове поруке су све морбидније. Тако је „решавање ребуса“ у извођењу навијача „Рада” и „Новог Пазара”, показало не само неконтролисану мржњу према другачијем, него и сеирење над жртвама ратних злочина.

Порука је, наравно, ужасна и може да се сведе на једноставну формулу: наши зликовци су били гори и маштовитији од ваших, а то значи да су били бољи и успешнији.

Политички амбијент у региону, а и у Србији, вероватно не производи тако лудачке прозно-поетске поруке на транспарентима. Али им сигурно доприноси, из неколико група разлога. Нису још очишћени услови који доводе до слављења злочинаца и њихових дела. Политичке олигархије нису у моћи да се суоче са делом сопствене мрачне прошлости. Било је ту неких смушених извињења, али нема на Балкану ни сенке Вилија Бранта.

На постјугословенском простору свако се помирење условљава скрушеним покајањем друге стране. Политички заборав и колективна амнезија понегде враћају симболе деведесетих, иако буквални повратак тамо није могућ. Цркве свих конфесија уплићу се у политику и без ограда оцењују рад државе, и постављају своје захтеве. Један је муфтија конкурисао за највише политичко место у две државе. За једну од њих (БиХ) Милорад Додик каже да је она (држава) нелогична и немогућа. И да га од ње хвата жгаравица, или слично.

То је говорио и док се сваки час сретао са Тадићем, па реакције власти није било. Али, одговор навијача на ове ставове, на мисли Бакира Изетбеговића или муфтије Зукорлића, на реалне пројекције да је Балкан истинско а не симболичко буре барута, увек је силовит. Само треба дочекати прилику, а то је лоша кошарка или још горе јурење за лоптом по српским ливадама и ораницама.

У трагању за коалиционим складом политичких клика и стварању сталне предизборне атмосфере, важан је сваки глас. У могућем социјалном стампеду гладног народа, важан је сваки фанатични приврженик владајућих икона, сваки амнестирани затвореник. Дефинитивно, Срби нису расисти, ма колико се лепо са крушевачких трибина чуле мајмунске ономатопеје.

Али, извршна власт наставља да уступа пред насиљем, користећи мудрост Снежане Маловић да „нико није јачи од државе“. Нешто слично нам поручује и Дачић. Он ће пронаћи оне писце ребуса, и шта? Појавиће се други. Бар писаца у овој држави има. Али, насиље је тешко почупати. Оно је у лажним јунацима, у темељима свеколике беде и у разбојничкој симбиози дела политичког крема са милитантним подземљем.