Град у коме се каже "Да"

Тмуран и сив дан. Устала сам јако рано, чини ми се да је било око 5 сати. Мајка већ пије кафу, торбе спаковане. Аутобус за Немачку креће у пола 7. Поздрависмо се још једном са фамилијом код које смо преноћиле и кретосмо на пут. Први пут напуштам Србију.

Како ли је ван граница? Шта ме чека?Шта ћу видети? Какви су људи, какве су зграде? Хиљаду питања, мисли и очекивања ми је пролазило кроз главу.Узбуђење ме је помало гушило. Прешли смо мађарску границу. Посматрам кроз прозор аутобуса, гледам да ли је и дрвеће другачије него код нас? Нисам приметила одмах неку разлику,али довољно је било сазнање да по први пут у животу више нисам у својој земљи. Имала сам осећај као да сам пуштена из неког затвора, па ми кроз главу пролазе разне могућности и идеје, шта прво учинити.

После дугог и напорног пута стигле смо у Хамбург. На станици нас је чекао мој будући супруг. Још у неком полутрансу, што због доласка у другу земљу, што због умора од пута, нисам могла да саставим мисли. Био ми је потребан добар сан. Тако је и било. После првобитног "културног" шока, почеле су припреме за моје венчање.

Венчање је заказано у малом граду у Данској, близу границе са Немачком. Због разних перипетија са папирологијом, и великим временом чекања на термин за венчање у Немачкој, доста људи се одлучује да тај чин обави у Данској, јер тако штеде себи новац, време и живце.

Венчање у Данској је по принципу венчања у Лас Вегасу. Довољна је уредна папирологија која се тражи на сваком венчању, и два сведока. Наравно услов да се венчате у Данској је да пре венчања минимално 3 дана проведете у тој земљи као туриста. На тај начин Данци развијају туризам.

Једна од улица у градићу Тондер

Са венчањем у венчаници сам могла одмах да се поздравим, о фризеру да и не говорим. Ипак је то „венчање на блиц". За такву припрему није било времена. Ипак сам хтела пристојно да изгледам, па сам обишла цео Хамбург у потрази за белом хаљином у којој ћу се венчати. Нисам је нашла. Нисам могла да верујем да у таквој метрополи и са толиким избором радњи, нигде није било мале беле хаљине. Сезона пролећа је већ била почела, па су углавном били актуелни цветни и што шаренији дезени. Ипак сам на крају имала среће. Пронашла сам бело свечано - одело.

Три дана пре венчања отишли смо у Данску. После 24 године живота у Србији, успела сам за 10 дана да будем у две Европске земље. Живот је непредвидив. Тондер, мали дански градић близу немачке границе. Градић је прилично сладак, ушушкан и леп, са посебном архитектуром која ме подсећа на 19. век. Улице су прекривене калдрмом, нема великих зграда...мислим да нема чак ни малих зграда. Све су кућице са фасадном циглом, малим црквицама између.. ушушканим радњицама и ресторанима. Док шетате калдрмом, пролазите директно уз прозоре кућа. Али, нема људи. Све је празно, све је пусто. Осећала сам се као да сам се нашла у сценски намонтираном граду где треба да падне прва клапа неког филма. Запитах се - где су људи? Зашто смо ја и супруг сами на пустим уличицама? Да ли се нешто десило?

Много касније, док сам се интегрисала у западно друштво и упознала друге културе, схватила сам да радним данима у радно време људи не шетају улицама. Они после напорног радног дана иду кућама.

Дошао је и дан венчања. Обукла сам своје бело одело, скинула папилотне, и пустила локне, намазала нежно бели лак, и незно рози сјај за уста, и кренусмо ка општини. Испред општине су нас сачекали кумови, који су стигли из Хамбурга, као и најближа фамилија са мужевљеве стране. И моја мајка. Чули смо да се још 3 пара венчавају тог дана, па смо морали мало да сачекамо.Док смо стајали испред општине, пришао нам је један фотограф и упитао да ли може да нас слика?

Одмах ми је прошло кроз главу да је тај фотограф увек ту када су венчања и да он слика младенце пре и после венчања. Рекох мужу да каже да не треба, јер ми имамо фото апарат. Али фотограф рече да он није ту ради сликања венчања, већ да ради за часопис „Национална Географија“ и да прави репортажу о томе зашто људи масовно путују из Немачке у Данску да се венчају. Мој муж је рекао да нема проблема, и да може да слика. Сликао је, сликао и сликао, док сам ја замишљала како ћу да осванем на насловној страни „Националне Географије“.

У том тренутку дошао је ред и на нас. Обависмо и тај чин, и по изласку из општине још мало смо позирасмо фотографу. Дали смо му шљивовицу да наздрави са нама, и био је одушевљен. Поздравили смо се са, а он нам је рекао да ће репортажа о нама изаћи за тачно годину дана.

Хамбург, годину дана касније...Звони телефон. Са друге стране љубазна жена рече да је репортажа о нама објављена.Сва срећна одлазим на први киоск, купујем часопис и проналазим нашу слику са мали текстом у репортажи под насловом: „Град у коме се каже "Да".

Катарина Марковић, Хамбург, Немачка

..............

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.