Суд комисије и(ли) историје

Већ видим незадовољне коментаре као што су: „Јао, неће ваљда опет о Косову”?! Жао ми је, али – хоћу. О чему друго писати у недељи у којој се обележава стогодишњица Првог балканског рата и Кумановске битке, када је после више векова Косово враћено у српски државни корпус? О чему писати у недељи у којој нас је поново посетио британски министар спољних послова Вилијем Хејг и у дану када нам стиже евро-атлантски двојац Хилари Клинтон – Кетрин Ештон да удруженим снагама још једном „подржи”, „охрабри” и „подстакне” нове српске власти (нарочито Николића и Дачића) да што пре расформирају „паралелне структуре” на северу Косова и наставе са успоставом „добросуседских односа” са Приштином?

Ако њима не досади да нас у вези са Косовом притискају и уцењују, не сме ни нама досадити да на то, макар, скрећемо пажњу, подсећамо и упозоравамо.

У том контексту, као неки прелаз са ових дневнополитичких, до праве и главне теме, није се згорег – мада није ни нарочито популарно – подсетити да су СНС и његови партнери на последњим изборима освојили свега два одсто више гласова од коалиције око ДС-а и, што је још важније, чак пет-шест одсто мање него што су на изборима 2007. и 2008. освајали „поражени” радикали. Такође, странке владајуће већине (ДС–СПС–ПУПС–ЈС–УРС–СДП) су у мају освојиле укупно више процената и мандата него што су имале у претходном скупштинском сазиву и могле су, чак и без Јовановићевог ЛДП-а, комотно да формирају владу. Баш као што су 2008. владу могли формирати ДСС, СРС и СПС, али су, сетимо се, Дачић и СПС тада преломили „европски”, а Драган Марковић Палма утврдио да се „патриотизам не сипа у трактор”. А још се комотније, чак и без СПС-а, власт могла саставити годину дана раније, када се у свега неколико дана Коштуница два пута „преломио у мозак” и са ДС-ом и Г 17 направио још једну „проевропску” владу.

Шта хоћу да кажем овим кратким подсећањем? Оно што се, заправо, на неки начин већ зна и казује само: у Србији никакав изборни резултат вам не гарантује власт уколико то претходно није одобрено, „верификовано” и „ауторизовано” на надлежном месту у Бриселу, Берлину и – нарочито – Вашингтону.

Постоји једна реч и један алгоритам који омогућава оријентацију у овој – само наоко потпуно хаотичној – српској политичкој пијаци, у којем свако са сваким може и нико ни са ким не мора. Та магична реч је „Косово”, односно процена да ли у датим околностима одређена личност или политичка комбинација олакшава или отежава пројекат косовске независности. Ни мени није сасвим јасно зашто је то тако и зашто је странцима до Косова баш толико стало – често се, наиме, чини као да им је стало много више него нама самима. Али јасно је да ту има дебелих историјских, економских, геополитичких, психолошких и симболичких разлога.

Пред императивом „независног Косова” као да помало у други план пада чак и вековна константа англосаксонске и аустроугарске балканске политике – „по сваку цену, зауставити–спречити–избацити Русе”. Наиме, поштено говорећи, управо оваквим пристрасним ангажманом и једностраном подршком косовској независности Запад Србију и Србе дословно гура у наручје Москви. (А онда, опет, улаже додатне политичке напоре и притисак да спречи то српско „клизање на исток”, које, својом безрезервном подршком „албанској ствари”, у великој мери управо сами западњаци овде изазивају и подстичу).

Та евидентна нелогичност обележје је западне политике према Србији последње две деценије, али она до сада, не рачунајући срозавање симпатија за најмоћније западне земље и пропорционалан пораст наклоности према Русији, готово да није имала неке конкретније политичке последице. Народ увек гласа више-мање „патриотски”, „социјално” и „источно” (или бар „несврстано”), а политика која се на крају води увек је прозападна и неолиберална. И онда се неко, тобоже, зачуђено и забринуто пита откуд међу грађанима толика апатија и неповерење према демократским процедурама и институцијама.

Посебна прича је танак слој овдашњих искрених прозападних либерала који никако да схвате да је њиховим западним пријатељима, то јест, онима међу њима који стварно одлучују, потпуно свеједно да ли је у Београду на власти Борис Тадић, Томислав Николић, Весна Пешић, Драган Марковић, Маријан Ристичевић или Милован Дрецун – није их брига за њихову прошлост, компетенцију и „демократске капацитете” – само ако им се испоручи оно до чега им је стало. А то је, понављам и наглашавам, у овом тренутку, још увек Косово и пре свега Косово (Република Српска, Војводина и Санџак су, за сада, ипак само споредни фронтови, што не значи да једнога дана и они неће избити у први план).

Ти насмешени „пријатељи” ће срушити сваку владу, отписати сваког политичара и облатити сваку личност која им се нађе на путу до зацртаног циља. Знају то врло добро београдски домаћини Хејга, Хилари и Ештонове – уосталом, да ту лекцију нису савладали не би се никада ни нашли у позицији да буду домаћини. Али, исто тако, желим да верујем, бар негде у дну душе, да знају и да, поред извештаја Европске комисије који се српској јавности покушавају представити као „страшни суд”, постоји и „суд историје” и суд предака и потомака. А на њему тешко да ће их ико питати за датум почетка преговора.

Ђорђе Вукадиновић

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”