Прелазна влада?

Првих сто дана владе увек су добар повод да се ухвате прве тенденције њеног будућег рада. Проблем са овом владом је чини се што ако овако настави неће саставити ни годину дана. Погледајмо каква је структура и каква је политика те владе.

Почнимо од најважније групације у овој влади – оној која држи економске ресоре. То је преoбучени Г 17 који се данас назива УРС. Упркос чињеници да је са најскупљом кампањом једва пребацио цензус, Динкић је захваљујући оним факторима који су формирали овакву владу добио јаче позиције него икад раније. Он је што би Италијани рекли суперминистар, човек који истовремено држи и Mинистарство економије и Mинистарство финансија. Ако знамо да је то човек који у континуитету води било економске било финансијске послове у овој земљи већ дванаест година онда је јасно да ће у тим областима ово бити влада континуитета. Она ће да се задужује као и све раније владе у којима је Динкић био и да даје огромне субвенције страним фирмама које довлачи да улажу у Србију. А то свакако није пут за излазак из банкрота о коме је министар Динкић говорио пре месец дана.

Најјача политичка партија СНС на власт је дошла стицајем околности, ни сама не верујући да јој је то запало након Николићеве победе. Подсетимо се да је то политичка групација која је годинама функционисала без икаквог политичког програма и да је нешто тако скрпила тек шест месеци пред изборе. Дакле потпуно је логично да се од њих било каква нова политика није могла очекивати – не видим да се спремају за реализацију свог најважнијег капиталног пројекта прокопавања вардарско-моравског канала. Још је занимљивије којe су све кадрове скупили под окриље те нове фирме: од Аркановог заменика до саветнице Мирољуба Лабуса. То је такође говорило да се било каква конзистентна и јасна политика од њих не може очекивати. Штавише, након доласка на власт показало се колико је код њих велика оскудица озбиљних кадрова па су за многа важна места преузимали људе бившег режима. Или имате министра правде млађег од тридесет година без икаквог искуства у државној администрацији.

Главни човек у влади је несумњиво Александар Вучић за кога неки сматрају да сам директно води бар пет министарстава и координира радом обавештајних служби. По потреби оде и да се види са инспекторима полиције иако би то министарство ваљда требало да води Ивица Дачић који је узгред формално и премијер. Тако имамо ситуацију да министар одбране (иначе правник по вокацији) најављује хапшења на својим конференцијама за новинаре. Кад га неко подсети на идеју владавине права која би такве ствари искључивала, он или министарка енергетике такве оптуже да су против антикорупцијске борбе и да их вероватно плаћају тајкуни.

Е сад врло је занимљиво зашто је управо Вучић кренуо на српске тајкуне. Горе од њих за сада пролази само партија премијера (коју би у нормалним условима требало назвати „владајућом”). Првих сто дана владе највише је, наиме, обележио сваковрсни политички удар Вучића управо на Социјалистичку партију Србије. Упућени знају да су јавне афере и удари тужилаштва углавном усмерени ка компанијама које су се највише повезивале са СПС-ом и које су помињане као његови финансијери: Хабитфарм, Агробанка, Галеника. Медији су објавили да Вучић хоће да хапси неколико челника Дачићеве партије укључујући и једног актуелног министра.

Ако је ситуација таква да најјача партија у власти директно напада партију премијера и фактички хоће да је сасече на свим пољима, с правом се поставља питање колико та влада може да траје. Више пута помињани Вучић ових дана јавно тврди како наводно Мишковић хоће да руши владу. У страним дипломатским круговима међутим сви постављају једно друго питање: да ли се Вучић заиста договорио са Ђиласом да већ следеће године распишу изборе и након њих направе дуго најављивану велику коалицију.

Да ову владу врло нестабилном сматрају и њени чланови говори чињеница да многа постављења још нису обављена и да је низ институција у такозваном в. д. стању. Подсетимо се да сто дана након формирања владе још увек није постављен директор (раније је то био министар) канцеларије за дијаспору и регион. То између осталог говори колико су овој влади важна идентитетска питања. Сетите се случаја министра културе који се прославио низом интервјуа који су показали да нема представу у какву институцију улази. Врло брзо је одустао од својих помпезних идеја (пресељење Народног музеја у зграду главне поште) па се министарство највише бави отимањем канцеларија научним институтима са којима дели зграду.

А шта рећи о косовској политици, о министру иностраних послова који Србе у Црној Гори прогласи мањином, о даљој естрадизацији политике итд. У сваком случају, утисак је да ова влада делује изразито нестабилно и некредибилно и да више служи као прелазна варијанта до формирања неке будуће структуре.