Повратак вечног дечака

Панчево – За који дан, у панчевачкој Основној школи „Мирослав Антић“ збиће се централни догађај овогодишњих „Микиних дана“. Грађанин Милета Поповић ће тако моћи да одахне, пет година пошто је први пут јавно проговорио о потреби да Панчево почне да слави успомену на једног од својих најславнијих суграђана.

Не жали се што је терет целе организације „Микиних дана“ пао на његова плећа. Задовољан је, ипак, каже, што је град услишио његову жељу. Додуше, морао је, као да је реч о његовом пројекту, да конкурише на конкурсу за финансирање пројеката у култури.

За „Микине дане“ добио је тек једну осмину траженог новца, па програм неће ни приближно бити онакав каквог је замислио, али, помирљиво каже, важно да је кренуло, можда ће наредне године нешто дати и Покрајина.

Прошле године је Поповић, са најмлађом поставом аматерског позоришта „Атеље младих“ припремио, у сопственој драматизацији и режији, представу „Препознавања“, начињену од стихова Мирослава Антића, па је њено извођење послужило да се град у којем је Антићево стваралаштво зачето, подичи првим „Микиним данима“.

– Замисао је била, а пала су била лане и обећања, да ове године „Микини дани“ у Панчеву трају од марта, месеца његовог рођења, до јуна, месеца у којем нас је 1986. напустио, али са више него скромним средствима која су за пројекат одобрена, није се могло – објашњава Милета Поповић.

Мирослав Антић је као деветогодишњак из родног Мокрина стигао у Панчево, у којем ће провести наредних 13 година, у њему доживети прве љубави и открити себе као писца, новинара и

Прича о овом периоду живота Мирослава Антића углавном је непозната, захваљујући и чињеници да у Панчеву није било иницијативе да се он озбиљније расветли, па, стицајем околности, зна се више детаља о животу у Панчеву Исидоре Секулић, Милоша Црњанског, па чак и Нушића који је овде, шегртујући, боравио тек неколико дана, него Антића, који је искрено волео град своје младости.

Тако се, на пример, новинарска каријера Мирослава Мике Антића везује искључиво за новосадски „Дневник“, а прве успешне кораке у овој професији Мика је направио 1953. и 1954. године у тада обновљеном недељнику „Панчевац“. Зна се да је у првој половини 1954. у „Панчевцу“ објавио првих десет својих репортажа, због којих га је Панчево и изгубило. Наиме, примећене су у Новом Саду и убрзо је стигао позив да га чека посао у „Дневнику“.

У „Панчевцу“ је уређивао дечју страну, цртао стрип „Лала из Баната“ испод којег првих двадесет бројева није био ни потписан, а пре но што се бацио на репортаже успео је је да начини нову „главу“ листа, која је дуго била у употреби.

За његовим умећем Панчевци су посегли још једном, половином седамдесетих година прошлог века, када је за документарни филм о граду написао песму „Дунав се улива у Тамиш“. И данас је многим Панчевцима познат стих „Панчево, то је када се вратиш у своју душу једнога дана“, али мало ко зна ко је аутор.

Мајка Меланија, како су је Панчевци звали, мајка Антићева, живела је у Панчеву и умрла пре четири године у 101. години. Њена прича о Мики забележена је филмском камером 1998. године, али је документарац у режији Ивана Ракиџића и по сценарију Раше Попова остао је незавршен.

Можда ће се и тога једнога дана неко у Панчеву сетити. Ако се догоди, шашав какав је био, могао би Мика опет закуцати на врата дворишног стана своје младости, на панчевачкој адреси, Улица ЈНА, сада Радомира Путника 7.