У иностранству, а код куће

Раније сам мислила сам да ће ми много тога недостајати када одем у иностранство, а нарочито мале, скоро безначајне свакодневне ствари које одједном постају важне. Тако сам се разочарала када ми је једна другарица из Милана написала да уопште не зна ко је Алан Форд, јунак урнебесног италијанског стрипа уз који су одрастали моји вршњаци. А онда сам у Паризу пронашла посао трговца некретнинама и одвела једног клијента у симпатичан пословни простор у приземљу, претворен у трособан стан захваљујући папирним параванима који пропуштају светлост.

Показујући купцу колико је простор функционалан, отворила сам ормариће у купатилу и у њима угледала колекцију стрипова на италијанском о Алану Форду. Од одушевљења сам скоро заборавила на клијента и почела да наговарам власника да ми их накратко позајми да фотокопирам. Ништа није могло да поквари моје задовољство, па чак ни чињеница да су ме отпустили због мањка концентрације и жеље за зарадом.

У добро снабдевеној библиотеци на мом факултету налази се одељење за светску књижевност и на њему читава колекција наших књига на француском. Ту су “Сеобе” Милоша Црњанског, неколико дела Иве Андрића, па чак и дело “Маратонци трче почасни круг”.

Тако сам тек у иностранству прочитала “Зелену чоју Монтенегра” Моме Капора и “Нож” Вука Драшковића, што сам пропустила док сам живела у Београду. Од свих дела о нашој земљи, највише ми је додирнула душу књига “Југославија: смрт једне нације” која веома објективно описује колико смо били затечени распадом наше земље и коју сам купила на добротворној продаји књига у британској цркви Светог Мајкла поред Јелисејских поља.

Близу моје зграде у североисточном Паризу постоји турска продавница у којој могу да се купе пилећа паштета, конзервиране сармице у лози, киселе паприке, ђевреци, наполитанке, ћетен алва, вегета, две врсте ајвара и смрзнути ћевапчићи, а све за мале паре. С времена на време тамо одлазим у куповину да ме мине жеља, али се не храним искључиво у њој јер волим да пробам сваку светску кухињу.

Занимљиво је да је наша кухиња много више регионална него што је наша, јер су сарма и ћевапчићи турског порекла, пршут италијански, бројни колачи аустроугарски, пребранац из Македоније а туршија из Персије. Бурек, кадаиф и гурабије се такође једу у Алжиру, где се некада простирало османлијско царство, а баклава постоји и у Грчкој. Сви ти народи се нису ни потрудили да преведу називе. Мислим да попара, проја и кајмак не постоје нигде друго, мада сам недавно у једном француском часопису пронашла рецепт за сендвиче од кукурузног брашна са моцарелом, зеленом салатом и сушеним парадајзом.

Понекад се питам да ли иједан народ на свету има своју националну кухињу. У Паризу сам пробала чувени алжирски медени колач који се зове “зелабија” и мислила да се ради о само њиховом специјалитету. Онда сам у Индији пробала идентичан колач који се звао “џалаби” и открила да се припрема у скоро свим источним земљама још од тринаестог века.

Па ипак, наши људи који живе у иностранству највише воле “нашу” кухињу и настављају да се хране или домаћим јелима или оним локалним која на њих највише подсећају. Одлазе у наше кафане и дискотеке, посећују наше књижаре и венчавају се једни са другима у нашој цркви. Гледа се телевизија Пинк са претежно музичким емисијама, а ту је и радио Солеил (Сунце) који три пута недељно, према музичким жељама слушалаца, емитује наше народно весеље. Читају се дневне новости на нашем језику штампане у Немачкој, одлази се код лекара или адвоката са нашег говорног подручја и троши се читаво богатство на организовање сахране у нашој земљи. Многи ће цео живот остати подстанари како би сву зараду улагали у кућу у свом родном месту, у којој ће живети само током годишњег одмора и након одласка у пензију.

У Паризу је могуће живети и радити само са нашим људима а да се уопште не зна француски, без икаквог контакта са осталим светом, осим ако се то баш мора. Претпостављам да је слично и у другим великим светским градовима, где свака птица своме јату лети. Све ме то некако подсећа на гето из кога је тешко изаћи јер се у њега добровољно враћа где год да се оде. Тако човек може да се исели у Јужну Африку а да и даље живи у Србији, јер се Србија у том погледу заиста протеже од Токија до Милвокија. Захваљујући глобализацији трговинских размена и новим технологијама у домену телекомуникација, такви имигранти уопште не живе у иностранству и потпуно пропуштају да га доживе, као и да дочарају нашу културу странцима.

Многа занимања се деле по етничким пореклу, па тако највећи број пекара у Паризу држе Тунижани, киоске за гирос држе Курди, домари ће најчешће бити Шпанци и Португалци а грађевинским пословима ће се бавити источни Европљани. Египћани најчешће живе и раде једни са другима, пропусте да науче француски и враћају се у своју земљу након што зараде за кућу и радњу. Понекад се деси да неко остане, као један старији човек који се оженио и отворио “египатска базар” у мом крају. Мора да му је и фирмописац био земљак, јер се није дао убедити да се правилно каже “египатски базар” – чак је извадио дозволу боравка на којој је писало, “националност: египатска.”

Ко у иностранство оде без школе и знања језика, једино и може да живи међу својима. Тако се формирају читава насеља по етничкој припадности, па се чак бира земља у коју ће се иселити према бројности припадника своје заједнице. Можда су због тога прве генерације наших емиграната у Паризу дошле из истих крајева, из Свилајнца и његове околине. Као у Кафкином делу “Преображај”, имигранти се плаше губљења идентитета и грчевито се држе своје заједнице.

Шта је то што ми у иностранству највише недостаје из домовине? Породица и срдачни односи са комшијама. Искреност и јасно изражавање без дипломатског ограђивања. Лепо време и летња врућина. Препричавање вицева у друштву. Рок музика која овде изгледа не постоји. Стара Југославија, али без самоуправљања. И то је то. Имам утисак да све остало могу да пронађем.

Французи сматрају да се једино интеграцијом у друштву у коме се живи може напредовати у животу, без обзира на порекло или културно наслеђе. Та интеграција наравно није синоним за асимилацију, тако да странци могу да очувају своју веру и обичаје под условом да не забрањују својој деци да одаберу брачног партнера ван своје заједнице. Што се боље говори језик земље у којој се живи, веће су шансе за настављање студија и проналажење квалификованог посла, а то се једино постиже макар делимичним одвајањем од сопствене етничке групе.

Све док једног дана човек не успе да каже себи речи сличне онима које је Мојсије чуо из горућег грма на Синају: Ја сам онај ко сам… а не оно што сам.

Наташа Јевтовић, Париз, Француска

...............

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.