Откривање Америке: Ми волимо Барака

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Председник реизабран. Више демократа у Конгресу. А група попишаних милијардера се гура у реду испред шалтера за повраћај пара!”

Овако је у свом „твиту” расплет на биралиштима првог послеизборног јутра тријумфално сажео Обамин саветник Дејвид Акселорд. Поменути милијардери нису додуше били испред неког шалтера, него су у среду ујутру виђени на бостонском аеродрому, после ноћи проведене у штабу њиховог кандидата која је уместо победничког славља донела губитничко разочарење.

Нису, наравно, чекали ни испред шалтера комерцијалних линија, него у посебном салону за путнике приватних или изнајмљених авиона. И међусобно су, како наводе извештаји бесплатног дневника и интернет информативног портала „Политико”, размењивали процене шта је пошло наопако.

И зашто су велике паре које су уложили не само у председничког кандидата конзервативаца, него и републиканске конгресмене, на крају завршиле као пропала инвестиција.

Још летос је постало очигледно да ће овај изборни циклус у Америци постати најскупља политичка кампања у политичкој историји света. Два председничка кандидата су за своје изборне кампање прикупила по око милијарду долара, а милијардом се мере и трошкови кампања за места у Представничком дому и Сенату, као и паре коју су за избор једног и пораз другог кандидата потрошили такозвани суперполитички комитети, финансирани од корпорација и богатих појединаца, којима су врата неограниченог трошења отворена пресудом Врховног суда из 2010. Суд је тада констатовао да су и привредни субјекти „личности” које имају право на слободу изражавања.

Ти комитети формално нису могли да директно финансирају кандидате, па су паре трошили за изборну пропаганду, што је за резултат имало да је током једноипогодишње кампање (која је у првом делу била само интерна трка републиканаца за председничку номинацију) емитовано око милион пропагандних ТВ спотова, махом негативног садржаја: подстицањем страхова да ће, ако буде изабран ривал, у Америци све поћи низбрдо.

Највећи део тог „спољног” новца није морао да буде пријављен Федералној изборној комисији и потицао је од мале групе конзервативних мегадонатора, као што је казино-тајкун Шелдон Аделсон, који се сврстава међу првих 30 најбогатијих људи света. Појединачно, он је потрошио највише – око 60 милиона – али и најмање добио заузврат. Победио је прво Обама, а међу пораженима су и свих осам његових фаворита који су се надметали за Конгрес.

Главни мобилизатор милијардера за Ромнија био је познати републикански стратег Карл Роу, чија се репутација после ових избора драстично срозала, нарочито због гафова током послеизборне ноћи. Као коментатор Фокс телевизије (у власништву конзервативцима такође блиског тајкуна Руперта Мардока) започео је свађу са водитељима који су, као и друге ТВ мреже, негде пред поноћ објавиле процену да је победник Барак Обама. Упозоравао их је да „не трче пред руду”, да још није све готово и кад је већ било очигледно да јесте.

Медијска аутопсија избора сугерисала је закључак да је стратегија коју је наметнуо овај до јуче најслављенији политички предузетник у ствари донела више штете него користи републиканцима, јер је контролу над изборним процесом изместила из руку традиционалног партијског естаблишмента.

То је за резултат имало да су кандидати постали и неки радикални десничари чије су кампање растерале део бирача на које се рачунало. У питању су били неки њихови ставови о абортусу, изјаве да жена треба да роди и кад је силована, „јер Бог је хтео да се дете зачне” и слично.

Коначни исход је сазнање да ни велике паре не могу да купе изборну срећу, као и да моћ неограниченог кеша ипак има границе. „Новац је неопходан за изборни успех”, сажео је то у изјави за „Њујорк тајмс” Боб Берсек из вашингтонског Центра за одговорну политику који прати утицај новца и лобирања на политичко одлучивање – „али није довољан, нити је икада био”.

Други истакнути донатори Ромнијеве кампање су браћа милијардери и конзервативни филантропи Дејвид и Чарлс Коч, који радије ову врсту утицаја реализују кроз непрофитне организације, јер оне нису дужне да јавности полажу рачуне. Затим тексаски индустријалац Харолд Сајмонс који је потрошио 27 милиона долара, Џо Рикетс, власник популарног безбол тима „Чикаго кабс” и многи други.

Они се сада теше да упркос томе што, мерено књиговодственим параметрима, њихова улагања неће вратити ни један одсто, паре ипак нису бацили. „Тај новац је спречио да Ромни буде потучен много пре изборног дана”, образложио је ово Хели Барбур, бивши гувернер Масачусетса који је био главни сарадник Карла Роуа у врбовању мегадонатора.

Истини за вољу, Ромни је имао много дужи пут до изборног дана од Обаме, јер је морао да прође кроз једногодишњи процес партијских квалификација, у којем су конзервативни тајкуни улагали и у његове противнике, Њута Гингрича, Рика Санторума и друге.

У том интерном обрачуну је откривено и поприлично Ромнијевог прљавог веша из његове каријере бизнисмена, што је у финалу кампање требало компензовати додатним доларима за телевизијску промоцију.

На другој страни, Обама је себе профилисао као политичара кога финансирају масе: лавовски део његовог изборног фонда биле су мале донације, од пет до пар стотина долара. Тек у финишу је мало попустио, приставши да се „суперкомитети” оснују и за подршку њему.

Међу богатунима, на његовој страни су били најбогатији Американац инвеститор Ворен Бафет и мађарско-амерички магнат и филантроп Џорџ Сорос – али нема података о износима којима су га подржали.

Предизборна кампања је показала да су и Обама и Ромни имали веома мотивисане присталице, али и да је Обама боље комуницирао са најбитнијим демографским групама бирача: младима, женама и мањинама. Ако су Ромнијеви бирачи били острашћенији, Обамини су били мотивисанији.

Један од доказа за то је и призор из једне вашингтонске четврти америчке средње класе, за чију су се наклоност борили и демократа и републиканац. „Ми волимо Барака”, поручује парола исписана спрејом на белом чаршаву, који се још вијори на трему једне куће, иако су избори завршени, при чему је реч „волимо” представљена великим срцем.

Није све у парама, нешто је и у емоцијама.