Канаринац у руднику

Велики део Европе је прошле недеље доживео масовну ерупцију грађанског незадовољства која је показала праву снагу организованог рада и наговестила озбиљне социјалне потресе, имајући у виду да владе против којих се протестовало не показују намеру да промене непопуларне политике изласка из кризе.

Милиони људи, махом из држава европског југа које грцају у дужничкој кризи, поручили су да им је доста стезања каиша док они који их последње три године гурају у незапосленост и осиромашење најмање осећају последице.

Да ли су ови покличи беса са улица Мадрида, Лисабона, Рима или Атине узнемирени писак канаринца у руднику који упозорава на долазећу опасност од метана?

Пре него што су се претвориле у социјалне револуције, побуне у Тунису и Египту 2011. биле су усмерене против мера штедње и незапослености.

Дан акције и солидарности, како је Европска синдикална конфедерација назвала среду у којој су синдикати из 23 земље своје чланове извели на улице, указује на евидентно растући јаз између влада и становништва.

Политичари, који су задуживали земље купујући социјални мир, боље речено мандате власти, и банкари, вођени искључиво каматним профитом, сада захтевају да се Грци одрекну традиционалног породичног ручка недељом у таверни, да Италијани припремају кафу код куће јер им је прескуп еспресо у оближњем бару, да Шпанци врате станове које више не могу да отплаћују и придруже се бескућницима…

Извесно је да болне мере штедње – које под притиском међународних кредитора владе презадужених држава зоне евра комбинују с повећањем пореза, смањењем плата, пензија и социјалних бенефиција – највише погађају најслабије, повећавају неједнакост, појачавају социјалну нестабилност и не решавају кризу.

Демонстранти су јасно показали да уместо „самоубилачке политике” циљеви морају да подразумевају социјалну сигурност, право на рад, подједнаке шансе, иницијативу, добро образовање, заустављање корупције.

Социјални заокрети доприносе променама у начину живота, што у исто време има и неизбежне политичке последице. Управо зато, савремени лидери и политичари морају у свој рад да унесу разумевање за потребе света који их окружује. Морају да се прилагођавају. Коме?

Политика колективног испаштања за појединачне промашаје показује да се већина европских влада прилагођава интересима великог бизниса и моћних банака.

Живећи овде, давно сам раскрстио с веровањем да важни људи своје одлуке доносе после озбиљних анализа, саветовања и размишљања. Ако је за утеху, такав закључак сада ми се намеће посматрајући оне тамо, диљем Европске уније. Важни људи ЕУ такође су склони предрасудама или помодним теоријама.

Једна од тих теорија узроковала је Дан гнева по европским метрополама. Фискална дисциплина и ригорозна штедња, кажу верници ове теорије, једини су начини изласка из финансијске и економске кризе која поприма озбиљне системске димензије.

Смањите потрошњу, плате и пензије, отпуштајте, поручују здушно европски лидери док су њихове речи само ехо банкара који, одлучујући о висини и условима спасилачких кредита, одређују судбине милиона људи.

Наравно да фискална дисциплина мора да постоји, посебно у медитеранском „појасу белог лука” у коме је избегавање плаћања пореза национални спорт. Али, оно што ми је остало са студија економије подсећа ме на поучну причу:

Уколико правите пицу, па почнете да штедите на моцарели до те мере да моцарела остане у траговима, онда више немате пицу. Порука је јасна.

Искључиво штедња не решава проблем. А управо је око идеје ригорозне штедње настао омиљени консензус већине европских лидера.

„На неки начин је настала конвенционална мудрост да је сада време да се скреше потрошња, упркос чињеници да су највеће светске економије у дубокој депресији”, упозоравао је пре две године нобеловац Пол Кругман.

„Следећи пут када чујете људе који озбиљно звуче док објашњавају потребу за фискалном штедњом, покушајте да рашчланите њихов аргумент. Готово извесно, открићете да оно што звучи као утемељени реализам почива на темељима фантазије, на веровању да ће нас невидљиви надзорници казнити ако нисмо добри а да ће нас виле поверења наградити ако смо добри. А реална политика света – политика која ће разорити животе милиона радничких породица – гради се управо на таквим темељима.”

Кругманова предвиђања се остварују. Ситуација се у међувремену погоршала до те мере да су од прошле недеље све економије 17 чланица зоне евра и званично у рецесији. Други пут у три године.

Наравно да људи излазе на улице. Наравно да псују политичаре и белосветске банкаре. Операција успела, пацијент умро.

Никада нисам био поборник ММФ-ових рецептура које су широм света обориле многе владе и милионе људи завиле у црно. Фонд доживљавам као нужно зло, као божију казну властима које не желе да признају колико су грешне па новим кредитима покушавају да попуне рупе у својим главама које су направиле рупе у буџетима.

Биће да владе у Атини, Мадриду или Лисабону ни нису у прилици да бирају. Или ће својим нацијама заврнути славине и препустити их да осиромашене чекају боља времена, или ће кредитори металним погледима проматрати како њихове презадужене државе банкротирају.

Исто важи и овде. Делегација ММФ-а има неке своје услове, али сигуран сам да неће одбити нову траншу кредита како би се асфалтирале рупе у српском буџету. Политичари ће бити срећни.
Експерти задуживања приказиваће се као спасиоци нације. То је она врста спасилаца која вам главу држи под водом па вам у последњи час омогући да удахнете мало ваздуха. До следећег загњуривања.

То што ће отплате њихове „умешности” за две-три године Србију у каматама коштати неких милијарду евра на 12 месеци, нема везе. Верујте својим спасиоцима.

Али, ако нема суштинске методолошке разлике између наметнуте медитеранске и шумадијске дијете, остаје чињеница да су Шпанци, Португалци, Италијани и Грци барем јавно рекли шта о свему томе мисле.

Србима као да је свеједно. Као да се то нас не тиче.

Европски Дан гнева потврдио је још једну све дубљу поделу. Linea gotica север одваја од југа. Демонстрације су биле масовне у Шпанији, Португалу, Италији и Грчкој, у Француској су из солидарности окупиле мање света, док су у Немачкој и другим земљама севера биле више симболичне.

Иако се радило о најуспешније координисаном протесту последњих деценија, вероватно још од револуционарних времена 1968, показало се да је синдикатима тешко да све Европљане поведу у истом правцу барем толико колико и Бриселу да на неке теме окупи све владе чланица.

Канаринац из европског рудника наговештава могуће веома циничан расплет. Сва је прилика да ће кредитори – махом исти они банкари који су Европу увукли у кризу из које се тешко избавља – остати поштеђени а да ће цех платити националне владе које су прихватиле непопуларне мере. Грађани већ плаћају.