Заташкавање афера зарад мира у влади

Сваку промену власти у Србији, на било ком нивоу, у последњих петнаестак година, као по правилу, пратиле су приче о незаконитим активностима представника одлазеће гарнитуре с власти, а које су, наравно, у медије пуштали новопостављени или новоизабрани државни функционери.
Тако је било средином деведесетих када је опозиција први пут преузела власт од социјалиста у понекој општини, затим када је преузела велике градове 1997. године, а врхунац је уследио после 5. октобра 2000.

Власт Демократске опозиције Србије тада се позабавила злоупотребама својих претходника, како социјалиста, јуловаца и радикала на савезном и републичком нивоу, тако и активностима представника Српског покрета обнове који су држали функције у локалној београдској власти. Имена функционера СПО-а спомињана су углавном када се говорило о незаконитој расподели станова у Београду, док су министри из владе Мирка Марјановића оптуживани за злоупотребе положаја којима су себи прибављали знатна девизна средства, а која су потом склањали у иностране банке, али и за незаконити откуп државних вила и станова.

По истом принципу су и одлазак владе Зорана Живковића крајем 2003. и почетком 2004. пратиле афере попут оне Јањушевић–Колесар (једна од ретких која је после пада ДОС-ове владе ушла у судску процедуру и добила епилог), а ових дана од заборава је отргнута и сумњива реконструкција београдског аеродрома, због чега је оптужница подигнута против некадашње министарке за саобраћај Марије Рашете-Вукосављевић.

Међутим, гласне најаве ревизија приватизације појединих фабрика, на пример, шећерана "купљених за три евра", убрзо су утихнуле.

Овог пута, међутим, вероватно је да нова власт неће извлачити на површину "прљави веш" претходне владајуће гарнитуре, јер, условно речено, до потпуне промене власти неће ни доћи.

У свим претходним случајевима, наиме, промена власти била је апсолутна. На владајуће позиције долазиле су странке које су до тада биле у опозицији, а целокупни дотадашњи владајући апарат напуштао је кабинете. То је новоизабранима омогућавало да се до у детаља позабаве сумњивим пословима својих претходника, као и да за себе прибаве неки поен у јавности.

Нова влада Србије би, међутим, како сада ствари стоје, у свом саставу могла да задржи представнике чак три странке које су и у претходном мандату учествовале у власти (испада само Српски покрет обнове, а остају Демократска странка Србије, Нова Србија и Г17 плус), а "освежење" ће да стигне у виду кадрова Демократске странке, која је протекле три године била у опозицији.

Тај период свог опозиционог деловања у ДС-у искористили су да жестоко критикују рад Коштуничиног кабинета. Сада су, међутим, у ситуацији да преговарају са онима чији су рад критиковали и износили конкретне оптужбе за разне злоупотребе и финансијске малверзације. Велика је вероватноћа и да ће се у новој влади наћи људи који су се веома оштро и директно сукобљавали, попут Велимира Илића и Драгана Ђиласа, који се спомиње као могући министар, било саобраћаја, било телекомуникација.

Ђилас је, наиме, у неколико наврата Илића и његове сараднике оптуживао, поред осталог, и да је кршио Закон о јавним набавкама приликом куповине возова из Шведске и тешко је поверовати да би после свега могао мирно да седи поред њега у влади, а да не тражи да се цела ствар испита до краја.

Аналитичари, међутим, верују да овог пута неће бити никаквог таласања, а Милан Николић, из Центра за проучавања алтернатива, истиче да нико неће имати интерес да ту владу дестабилизује. Оцењујући да је иза "туче" за министарствима у новој влади, пре свега, глад за влашћу, он додаје да и ДСС и ДС, ипак, теже да под својом контролом држе бар једно "министарство силе" (унутрашњи послови, правда, одбрана) да би држали међусобни баланс и на тај начин остварили бар неки вид контроле рада својих партнера.

У таквој ситуацији, према његовим речима, једино би медији, невладине организације и Савет за борбу против корупције могли то све заиста да контролишу.

– Али у ситуацији када партнери у власти једни друге држе у некаквој равнотежи, када једни другима "чувају леђа", веома тешко неко ван тог система може нешто да уради – каже Николић.

Са тиме се слаже и Немања Ненадић, из организације Транспарентност Србија, који подсећа да је карактеристика свих транзиционих земаља да се борба против корупције најчешће завршавала испитивањем греха претходника на власти.

– У ситуацији каква ће највероватније да уследи, да владу формирају ДС, ДСС, НС и Г17 плус, међутим, већи је ризик од заташкавања ствари зарад мира у кући – каже Ненадић и оцењује да би се тај ризик могао смањити непрестаним подсећањем политичара на њихова обећања из предизборне кампање да ће се обрачунати са криминалом и корупцијом.

Међутим, како изгледа када странке из претходне владе остану и у следећој можда најбоље говори пример савезне владе формиране после 5. октобра 2000. године, када су се у власти нашли црногорски савезници Слободана Милошевића из СНП-а и његови противници из ДОС-а. Иако су поднете бројне кривичне пријаве против функционера бившег режима који су били одговорни за поделу стотина државних станова својим партијским колегама и оних који су имали енормне суме новца на рачунима у иностранству, зарад опстанка савезне владе ови случајеви су некако заборављени и сви су задржали оно што су на сумњив начин стекли у време претходне владе.

Ни радикали, који су у време најжешћих сукоба са странком Мирјане Марковић оптуживали поједине имућније функционере ЈУЛ-а за малверзације, али када су ушли у власт са том странком све оптужбе су напрасно заборављене.

Ипак, упркос томе што ће и будућу владу Србије највероватније чинити странке које су последње три године биле на супротним странама, неке афере би могле да "процуре" у медије.

Наиме, Немања Ненадић не искључује могућност да, као својеврсну врсту притиска на своје савезнике у власти, странке повремено у јавност пласирају компромитујуће податке о коалиционим партнерима.

Још једна од карактеристика афера отворених после 5. октобра 2000. јесте да је, осим пар изузетака (попут случаја Јањушевић или афере Бодрум), веома мали број добио судски епилог. Примера ради, у доба власти ДОС-а поднето је неколико стотина кривичних пријава против представника бившег режима због злоупотребе положаја. Пријавама је било обухваћено и неколико министара из владе Мирка Марјановића, али колико је познато нико се од њих није нашао иза решетака.

Судско разрешење чека и случај станова које је СПО у Београду крајем деведесетих делио шаком и капом по партијској и родбинској линији, а којих је, према писању медија, више од 600.

Према Ненадићевом мишљењу, нарочито чуди да после 5. октобра неке ствари нису истеране на чистац јер је изгледало да ће бити релативно лако прикупити необориве доказе за разне злоупотребе којима је држава оштећена за неколико стотина милиона евра.

– Вероватније је, међутим, да није било довољно политичке воље да се иде до краја – каже он и додаје да претпоставља да је један од разлога за то и тај што је веома брзо дошло до повезивања људи блиских прошлом режиму са људима из нове власти.