Готовина као метафора

Хрватску тресе национална еуфорија: „Анте је слободан”. Опет је плануо национални идентитет згрчен између Брисела (капитализма), Ватикана (католицизма) и домовинског рата као нулте тачке која више није злочиначки подухват. У овом троуглу поменути Анте је важнији као метафора националног идентитета него као бизарни легионар и криминалац из Пакоштана. О мотивима ослобађања генерала можемо само нагађати. Европска комисија је саопштила да поштује ослобађајућу пресуду хрватским генералима. Да ли је хтела да покаже да само недужну Хрватску може примити у „чисту” и „недужну” ЕУ? Каква би то уосталом била демократија када би државу осуђену за удружени злочиначки подухват примила у властите редове. Сумњива.

Брисел очигледно не хаје за то што је помирење у региону озбиљно уздрмано тиме што је ослобођени Анте блокирао започето суочавање Хрвата са „Олујом”. Да ли можда ЕУ плански дозира помало хаоса Балкану или опомиње нову српску власт? Ко то зна? Шта је онда извесно? То да је „Олуја” рехабилитована. А шта је са ослобађањем генерала нарушено? У региону је опет експлодирао стари детонатор – домовински рат. Говор о његовом сецесионистичком карактеру поодавно је замро, а ових дана легализована је нова асиметрија у одговорности за грађански рат. Хрвати су недужни. На одлуку Хага ће се позивати будући историчари као на крунски доказ српске агресије. Не само хрватски него и албански и остали. Песимисти ће додати да ће се одлуке Хага у историји помињати као одлуке из Нирнберга и да ће Готовина остати метафора недужности и недодирљивости домовинског рата. Оптимисти верују да ће време и ове страсти охладити.

Како било, проживљавамо нову високо политизовану и емоционализовану фазу грађанског рата сећања. Хаг је припомогао Загребу у детрауматизацији властитих недела.Гурнуо га је удесно јер је отворио врата за јачање хрватског десничарског екстремизма. Ослабљени су неки важни зачеци мукотрпног помирења које су у суочавању са прошлошћу подстицали Месић, Тадић, Јосиповић и Милановић. Ови су покушали не засебно, него синхроно и узајамно повезано суочавање са злочинима код Срба, Хрвата и Бошњака у минулом рату. Масовни национални злочини на просторима бивше Југославије били су вишеструко узајамно повезани. Неразмрсиву испреплетеност злочина и сећања на злочине тек је од скора почела нагризати сумња уштетностхегемоног службеног конзервативно-националистичког истицања изворног и неупоредивог злочина других нација и неприкосновене жртве властитог народа. Хаг је ономад учинио корак уназад.

Још је рано за оцену да ли је пресечена или је само уздрмана саморефлексија и покушај сагледавања прошлости са становишта другога. Али сасвим је сигурно да без емпатије и самокритичности нема помирења.Свуда где се властити злочини тумаче као ексцеси, а туђи као структуре, нема ни суочавања ни измирења. Грађански рат не може бити симбол славне прошлости, колико год Готовина био симбол недужности. Хрватима су ослобођени генерали важни као симбол чистих победа у прљавом рату који је нулти час државне независности. Чак и онима који признају да је у „Олуји” било и зла, није важно то што је независност постигнута на темељу етничког чишћења. Може ли то Хаг опрати? Тешко.

Ако је хрватско пучанство еуфорично одахнуло, да ли се хрватски Фауст замислио? Или су националне победе и интелектуалце учиниле слепим, а ослободилачке еуфорије глувим. Сваки заборав властитих злочина је контрапродуктиван јер планска амнезија сенки прошлости ствара црну рупу неодговорности.Да ли је утопија очекивати да деца и овде некад поставе очевима питања „Кога си убио у рату”? Бар за сада, док је на свим странама национализам нормализован, заборав злочина властите нације јесте вероватнији. А спирала узрока злочина још није пресечена.

Није циљ овога прилога упирање прстом преко плота него опомена да се код свих зараћених страна мора деконструисати службена слика о нашим жртвама и о туђим џелатима. Апсурд ове асиметрије упорно се мора морализовати. Сви смо жртве. Ни Хаг ни домаћа тужилаштва за ратне злочине не могу заменити рад на критичком сећању, који је болан и морализаторски. Детрауматизација, која осмишљава несхватљиве злочине тезом о нужној одбрани, истовремено их релативизује, тривијализује и лагано препушта забораву из ког нас лако могу пренути нови сукоби. И опет ће то бити велико изненађење.

Тодор Куљић

професор Филозофског факултета у Београду