Gotovina kao metafora

Hrvatsku trese nacionalna euforija: „Ante je slobodan”. Opet je planuo nacionalni identitet zgrčen između Brisela (kapitalizma), Vatikana (katolicizma) i domovinskog rata kao nulte tačke koja više nije zločinački poduhvat. U ovom trouglu pomenuti Ante je važniji kao metafora nacionalnog identiteta nego kao bizarni legionar i kriminalac iz Pakoštana. O motivima oslobađanja generala možemo samo nagađati. Evropska komisija je saopštila da poštuje oslobađajuću presudu hrvatskim generalima. Da li je htela da pokaže da samo nedužnu Hrvatsku može primiti u „čistu” i „nedužnu” EU? Kakva bi to uostalom bila demokratija kada bi državu osuđenu za udruženi zločinački poduhvat primila u vlastite redove. Sumnjiva.

Brisel očigledno ne haje za to što je pomirenje u regionu ozbiljno uzdrmano time što je oslobođeni Ante blokirao započeto suočavanje Hrvata sa „Olujom”. Da li možda EU planski dozira pomalo haosa Balkanu ili opominje novu srpsku vlast? Ko to zna? Šta je onda izvesno? To da je „Oluja” rehabilitovana. A šta je sa oslobađanjem generala narušeno? U regionu je opet eksplodirao stari detonator – domovinski rat. Govor o njegovom secesionističkom karakteru poodavno je zamro, a ovih dana legalizovana je nova asimetrija u odgovornosti za građanski rat. Hrvati su nedužni. Na odluku Haga će se pozivati budući istoričari kao na krunski dokaz srpske agresije. Ne samo hrvatski nego i albanski i ostali. Pesimisti će dodati da će se odluke Haga u istoriji pominjati kao odluke iz Nirnberga i da će Gotovina ostati metafora nedužnosti i nedodirljivosti domovinskog rata. Optimisti veruju da će vreme i ove strasti ohladiti.

Kako bilo, proživljavamo novu visoko politizovanu i emocionalizovanu fazu građanskog rata sećanja. Hag je pripomogao Zagrebu u detraumatizaciji vlastitih nedela.Gurnuo ga je udesno jer je otvorio vrata za jačanje hrvatskog desničarskog ekstremizma. Oslabljeni su neki važni začeci mukotrpnog pomirenja koje su u suočavanju sa prošlošću podsticali Mesić, Tadić, Josipović i Milanović. Ovi su pokušali ne zasebno, nego sinhrono i uzajamno povezano suočavanje sa zločinima kod Srba, Hrvata i Bošnjaka u minulom ratu. Masovni nacionalni zločini na prostorima bivše Jugoslavije bili su višestruko uzajamno povezani. Nerazmrsivu isprepletenost zločina i sećanja na zločine tek je od skora počela nagrizati sumnja uštetnosthegemonog službenog konzervativno-nacionalističkog isticanja izvornog i neuporedivog zločina drugih nacija i neprikosnovene žrtve vlastitog naroda. Hag je onomad učinio korak unazad.

Još je rano za ocenu da li je presečena ili je samo uzdrmana samorefleksija i pokušaj sagledavanja prošlosti sa stanovišta drugoga. Ali sasvim je sigurno da bez empatije i samokritičnosti nema pomirenja.Svuda gde se vlastiti zločini tumače kao ekscesi, a tuđi kao strukture, nema ni suočavanja ni izmirenja. Građanski rat ne može biti simbol slavne prošlosti, koliko god Gotovina bio simbol nedužnosti. Hrvatima su oslobođeni generali važni kao simbol čistih pobeda u prljavom ratu koji je nulti čas državne nezavisnosti. Čak i onima koji priznaju da je u „Oluji” bilo i zla, nije važno to što je nezavisnost postignuta na temelju etničkog čišćenja. Može li to Hag oprati? Teško.

Ako je hrvatsko pučanstvo euforično odahnulo, da li se hrvatski Faust zamislio? Ili su nacionalne pobede i intelektualce učinile slepim, a oslobodilačke euforije gluvim. Svaki zaborav vlastitih zločina je kontraproduktivan jer planska amnezija senki prošlosti stvara crnu rupu neodgovornosti.Da li je utopija očekivati da deca i ovde nekad postave očevima pitanja „Koga si ubio u ratu”? Bar za sada, dok je na svim stranama nacionalizam normalizovan, zaborav zločina vlastite nacije jeste verovatniji. A spirala uzroka zločina još nije presečena.

Nije cilj ovoga priloga upiranje prstom preko plota nego opomena da se kod svih zaraćenih strana mora dekonstruisati službena slika o našim žrtvama i o tuđim dželatima. Apsurd ove asimetrije uporno se mora moralizovati. Svi smo žrtve. Ni Hag ni domaća tužilaštva za ratne zločine ne mogu zameniti rad na kritičkom sećanju, koji je bolan i moralizatorski. Detraumatizacija, koja osmišljava neshvatljive zločine tezom o nužnoj odbrani, istovremeno ih relativizuje, trivijalizuje i lagano prepušta zaboravu iz kog nas lako mogu prenuti novi sukobi. I opet će to biti veliko iznenađenje.

Todor Kuljić

profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu