Месечари на излету у снове

После више од седам поетских збирки и романа „Више од нуле”, „Четири зида и град” и „Три слике победе” Звонко Карановић новом књигом „Месечари на излету” (ЛОМ) враћа се поезији, и то песмама у прози које садрже краткотрајне и заокружене догађаје, ситуације на граници сна и јаве. Карановић каже да тежи да задржи и опише поједине емоције и стања, да не описује спољашњу лепоту света, већ његову унутрашњу таму, тако и ове песме у прози дочаравају „густину асоцијација, актуелних митова и симбола”.

Када се за једну књигу каже да припада жанру песама у прози тачно се зна на шта се мисли, али то не говори пуно. Међутим, када бисмо за вашу нову књигу песама казали да врви од субверзивности у односу на стварност, да доноси нови песнички језик и слике, да ли је то нешто прецизније?

Сваком истинском песнику je разлог за писање песама потрага за новим сликама и језиком, проналажење адекватне форме кроз коју ће најпрецизније изразити своје идеје, а не пуко рециклирање традиције, башкарење на већ давно освојеној територији. Чему писање ако то није авантура, покушај да се оде даље у ново, непознато подручје? Форма је у новој збирци пресудна. По завршетку писања трилогије романа „Дневник дезертера” вратио сам се поезији, али нисам налазио одговарајућу форму која би ми омогућила и аутопоетичко преиспитивање, и интертекстуалну игру, и критички говор о свету, и још много тога шта сам желео да изразим. Иако ми је одговор све време био пред очимa, тек после две године сам схватио да то могу да урадим једино кроз песме у прози чија ми је форма и иначе веома блиска. У скоро свакој својој збирци песама имао сам понеку такву песму.

Као и у вашим ранијим књигама поезије, и у овој књизи ваш јунак је „на путу”, неприлагођени аутсајдер, тип који никада не изговара општа места, онај који је сувише реалан да би веровао у приче о херојству и жртвовању, он је месечар, па још и на излету?

„Meсечар” је метафора за непробуђеног човека, за оног који физичке функције обавља несвесно. У „Месечарима на излету” не постоји само један лирски субјект, већ њих 45, колико и има песама у књизи – сваки од „месечара” добио је своју егзистенцијалну ситуацију. Књигу сам конципирао тако да песме могу да се читају и као приче, или пак да се перципирају као низ кратких филмова, психопоетичких спотова, а који поређани на одређени начин – последња песма надовезује се на прву, затварајући круг – отварају простор за још једно, шире читање. Наравно, наслов је оксиморон, али то је посвета надреализму чијим сам се искуствима и методама доста служио пишући ову књигу.

„Размишљао је о чилеанском песнику који је био опчињен књижевношћу и насиљем” (Болањо). Како објашњавате те везе, ту привлачност злочинаца, лудих сликара, уклетих песника, о којима и ви пишете?

Одувек сам сматрао да су људи са уредним детињствима, беспрекорним биографијама, савршеним каријерама, они који су избегли све замке одрастања, доносили само добре и паметне одлуке, прошли без брачних и породичних ломова – углавном досадни. Бескрајно блиски су ми они други – маргиналци, неприлагођени времену и друштву, они који имају неку страст, неки сан који желе да остваре, а да он није новац или моћ. Њихове судбине су интересантније, њихов немир, заблуде, промашаји, па и опседнутост насиљем – драматичнији. Још ако су то уметници, доживљај постаје двоструко јачи. Па ко има боље биографије од Вијона, Маркиза де Сада или Ван Гога?

Али, ваш јунак и није неки типични изданак нашег тла, он је пре човек „извана”. Да ли и себе, на неки начин, сматрате писцем који је некако „изван”?

Никада у литерарном свету нисам био неко „изван”, можда пре неко ко је унутра, али се држи „по страни”. Ја сам српски писац јер пишем на српском језику, и све остало је мање важно. Не морамо сви на сцени да личимо једни на друге, да имамо исте поетике или књижевни укус, да смо потекли из истог корена. Различитост обогаћује. Присутан сам на књижевној сцени од краја осамдесетих, дакле, скоро четврт века. Испратио сам много тога, само што нисам присталица стратегије „бити присутан у медијима по сваку цену” – коју нам време намеће. Боље се осећам на маргини, мада је и ту велика гужва.

Једна песма из „Месечара” врви од значења, утицаја, слика снова о Кафки који глуми себе у Линчовом филму. Можда је питање стереотипно, али и друге песме говоре о изгубљеном идентитету. Тако модеран и свевремени проблем?

Сваког од 45 лирских субјеката из „Месечара на излету” покушао сам да доведем у гранично подручје, на место некакве спознаје која ће му променити живот. Граничне ситуације учвршћују морална и етичка начела, одатле се ствари јасније виде. У простору између сна и јаве – где су смештене многе песме – егзистира читав један свет чудних, уврнутих судбина. У књизи сам се дотакао многих тема, од прича о изгубљеном идентитету, прекасној спознаји о промашеном животу, слому идеала, непроветрености домаће књижевне сцене духом времена до аутопоетичких преиспитивања и омажа неким културним иконама 20. века. Ипак, изнад свих тих тема постоји један шири оквир, а то је прича о неприлагођеном појединцу у савременом свету који се убрзано мења.

Равнодушност је велики проблем нашег света, који истичете. Али, ви још трагате за узбуђењима у музици, филму, пуно читате?

Апсурдно и цинично време у којем живимо дајe преобиље материјала за писање, али све мање за истинску радост. Зато у делима старих, али и нових књижевних класика проналазим огромно задовољство као читалац, а подстрек и изазов као писац. Писање се најбоље учи читањем. Границе нашег језика су границе нашег света, само понекад је добро погледати и преко ограде. Данас се у свету дешавају страшно занимљиве и инспиративне ствари и у поезији и у прози.