Опроштај од Казуа Танаке

Пријатељи и поштоваоци недавно преминулог јапанског професора Казуа Танаке, историчара, писца и преводиоца Вукових, Његошевих, Андрићевих, Нушићевих, Станковићевих и многих других дела српске културе опростили су се јуче од њега симболичним посипањем његовог пепела у Саву са сплава "Леонардо" на Ушћу. Део пепела који је из Токија донео његов пријатељ Масујуки Ивата, иначе, инострани члан САНУ, просут је пре неколико дана са Вишеградског моста у Дрину, будући да је Танаке био пријатељ Иве Андрића и преводилац његових најзначајнијих дела. Урна ће бити враћена у Јапан и положена у породичну гробницу на острву Хокаидо.

 Танаке је објавио драгоцене есеје о културно-историјским догађајима са нашег поднебља, о најзначајнијим писцима и песницима које је познавао и о утисцима са путовања по Балкану и тако дао огроман и драгоцен допринос ширењу српске културе у Јапану. Дуго се припремао да напише биографије Андрића и Његоша, које нажалост неће угледати светлост дана. Смрт га је прекинула у тој намери.

Превод Његошеве Луче Микрокозме, како је јуче рекао његов пријатељ Хирошија Јамасаки -Вукелић, са којим је заједно на томе радио, остао је у рукопису. Требало би подсетити да је Казуа Танаке оснивач Његошеве задужбине, добитник њене награде и награде српског Пен центра за животно дело као и ордена Вука Караџића, другог реда.

Од овог врсног интелектуалца, који је био мост између две земље достојанствено су се опростили и Тадаши Насаи, амбасадор Јапана у нашој земљи, професор Гојко Суботић, његов ментор на Филозофском факултету у Београду, писац Бранимир Шћепановић, чије дело "Уста пуна земље" је Танаке превео на јапански језик, Сека Митровић, супруга песника Србе Митровића, чије песме је, такође, превео, потом Ирина Суботић, историчар уметности, представници Његошеве и Андрићеве задужбине и још неколико пријатеља.

Писаца Бранимира Шћепановића импресионирала је "та једноставност и скромност људска, која се граничила са чедношћу детета", која је, како је рекао, пленила код Танакеа.

 Културу овог малог народа приближио је великој светској цивилизацији и преводом монографије о Хиландару, неколико монографија о бившој Југославији, дела писца Миодрага Булатовића, песника Васка Попе, Миодрага Павловића и Десанке Максимовић. Као један од коаутора, написао је више приручника за учење српског језика и српско-јапански речник.

Откуда толико интересовање за српску културу?

Као дипломац руске књижевности у Токију, дошао је 1961. године у Југославију. Наредних седам година је, као стипендиста Југословенске владе, проучавао историју византијске уметности на Филозофском факултету, пратећи предавања професора Милоша Ђурића и Дејана Медаковића. Тада се родила љубав према нашој култури и обичајима, која га је држала до последњег дана.