Председников меморандум

Никакви закони о саобраћају овде не помажу: сваке три недеље неки Шумахер „исече” колону која у вожњи прати и чува председника Србије. И то је неки знак, макар да у држави царује јавашлук најгоре врсте. Ако шеф државе мора да стрепи од махнитих возача, шта тек чека обичне београдске шофере у њиховим кршевима?

Свеједно што га ометају док се вози, сматра се да је Томислав Николић већ сабрао неке добре председничке поене. Експерти за лидерске профиле и државничке манире сматрају да Николић свој посао обавља озбиљно, много озбиљније него што је то чинио његов претходник. За такво достигнуће и није му био потребан велики напор, будући да је Тадић своју позицију често разумевао као прилику за недолична разметања.

Али, човек је већ дуго у паду сваке врсте, у опозицији је, па тако и није тема овог текста, него тек параметар за упоређивање. Рекосмо већ да је озбиљност председника Николића приметна, таман као и његова сталоженост, од које потпуно одудара Вучићев неделикатни политички темперамент и стерилна журба.

Не знамо још колико председник користи помоћ својих саветника а колико се указује народу зборећи из свог ума. На почетку мандата било је неких озбиљних неравнина, но изгледа да се шеф државе брзо увежбао. Али могуће је да га је сусрет са академицима ипак затекао у оперативној недоумици.

Од седих и ваљда најумнијих глава Србије, Николић је затражио помоћ око Косова. Треба му свака добра идеја, пошто је тога све мање. У ствари, трагање за пресецањем косовског рашомона не нуди много варијанти. Али ако било која постоји, ако има модела који би помогао да се Косово ипак не изгуби, где ћеш но у Академију?

Академици су председника можда дочекали топло, али су му одговорили ледено у стилу: није то наш посао, зна се коме је тај жар у рукама. Мада, ако нас неко пита, молим лепо, можемо да помогнемо.

То би могло да значи како ће председник Србије имати подршку за све што учини, али се нико од „најумнијих глава” неће усудити да саветује шта је то. Из простог разлога јер се то и не може знати, посебно је изван нашег сазнања оно што је изван наше моћи. А изван моћи је све, или скоро све.

После Академије, очекује се да српски труст политичког ума објави народу шта је то тајанствено и волшебно у Платформи за решавање косовске кризе, или како се већ зове. Дачић ће се поново срести с Тачијем, иако нема верификовани државни став о томе шта је на столу. Да ли ће се руковати или неће, то више не интересује никога. Премијер је то објаснио мешавином војно-полицијске филозофије и ратничког фатализма: „Да смо се срели у рату ја бих ликвидирао Тачија или он мене. Сада није рат, седимо и преговарамо!”

Платформа би морала да садржи бар нешто више и креативније од две неспроводиве агитпроповске пароле о односу званичне Србије према Приштини: Прва је: „Ми никада нећемо признати Косово!” И друга, која се тиче алхемијске симбиозе између сепаратизма и интеграција: „У Европску унију улазимо само са Косовом!”

Није могуће да се политика једне државе одвија тамо где се завршава свака идеја. Нећемо признати Косово, и шта онда? Наравно да је та реченица лозинка опстанка сваке власти у седлу, али иза тога нема даље. Иако је евроскептицизам после хашке пресуде Готовини и Маркачу у Србији рапидно порастао, политика државе је ипак нешто друго, она би морала да буде негација необјашњиве утопије „о политичкој неутралности”, која је друго име за мрачну самоизолацију.

Платформа би морала да садржи излаз и ако нема друге солуције осим најгоре. Непризнавање Косова је политички аксиом, и о томе поговора нема. Али, независно од тога, или у вези с тим, неизбежно је добро поимање стварности. Како да преживе Срби на Косову, будући да живот не чека историју. Како да преживи Србија, како да се извуче из претећег суноврата, без савезника који су у моћи да јој помогну да нешто оствари.

И поред езоповске политичке реторике, наслућује се да Николић и Дачић имају дара да уоче зид који се може прескочити и да га разликују од онога у који се закуцавају главе. То јесте добар знак, као што је добар знак истина да Србија у свом (оправданом) огорчењу није пратила Хрватску у њеној неукусној, злокобној еуфорији. У томе је наша предност пред модерном историјом и историјом уопште: Србија никада није славила злочине а Хрватска више пута јесте. Да не будемо малициозни, али свако слави оно што има.

То је и адут за косовски расплет који би морао да има у виду живот пре свега, а не митове уместо њега.

Премијер Дачић, и поред озбиљности, не престаје са врхунски забавним наступима. Ономад је сазнао да је у Прешеву освануо споменик побуњеницима који су страдали у сукобу са српским снагама безбедности 2001. Рекао је да су Прешево и Бујановац (као и Медвеђа) у Србији. Али, не зна шта ће са спомеником који је исто у Србији.