Археологија и сећање

Преко две деценије Драган Милосављевић (1953-2006) је деловао на нашој ликовној сцени, а његов рад се највећим делом везује за графику београдског круга. Нажалост, нови Милосављевићеви радови, пред неумитношћу уметниковог одласка, постали су и његова последња дела. Тако је поставка Археологија фабрике у галерији УЛУС-а и својеврсни омаж овом талентованом и агилном ствараоцу.
Данас, мала ретро-генеза Милосављевићевог стваралачког учинка, подсећа нас на његову одличну последњу београдску изложбу.
На њој је, пре десет година у Графичком колективу, представио циклус гипсореза, а идејни и визуелни контекст ове кохерентне целине учврстио је поставком радова у пројектоване касете.

Био је то део континуитета у којем је доминирао осмишљен проблемски концепт зреле ауторске појаве у пуној креативној енергији.
На мапи Милосављевићевог стваралаштва (и живота испуњеног расутом пажњом, немиром и озбиљним трзавицама) посебно се издвајају топоними – родно Краљево, Београд у којем је пре две деценије уметнички сазревао и професионално се афирмисао, и Луксембург где је у последњој декади века стварао, покушавајући да умири властиту тензију и савлада животни стил нове средине. Може се рећи да је повратак у Краљево, пре неколико година, обележен околностима које подсећају на приче о уклетим уметницима – тон драме је и даље интензивно бојио његов живот.

И у Краљеву је Драган Милосављевић, упркос озбиљним недаћама, пожртвовано и страсно наставио да ствара. Поставка коју је насловио Археологија фабрике представља део двогодишњег уметниковог истраживања које се одвијало у оквиру програма Уметност и папир, на локалитету Фабрике папира у Чачку. И као у неком кругу, када се могу додирнути почетак и крај, Милосављевић је наставио да ради са папиром и од папира. Од својеручно прављеног папира на којем је раније отискивао графичке матрице, до рада са папиром у оквиру овог симпозијума у Чачку, уметник је начинио велики временски и стваралачки лук – танану нит његове ауторске тезе повезује феномен фрагментарности, изражен и у Археологији фабрике. Умножене графичке технике и подлоге, стилизована фигурација и схематизација исечених фосилних и других хибридних облика доведених до знака, као део стваралачког искуства култивисаног ока и интуиције, модификовани су у стварне (фотографске) теренске снимке и ауторова археолошка ископавања трагова 20. века. Стратификовани слојеви одбачене папирне масе у кругу ове чачанске фабрике постали су атеље-радионица. Документарни снимци са терена, као кадрови са снимања филма "Дан после", део су Милосављевићеве стваралачке акције ископавања, исецања и препознавања археолошких и/или ready-made артефаката које је назвао Ископине. Овај ритуални ход кроз лавиринте простора и времена испуњен је магмом рудиментарних облика богатих асоцијација чија пригушена експресивност подсећа на помпејанске петрифициране трагове цивилизације.