Дијалог је могућ

Датум је петак, 30. новембар текуће године, време око један по подне, локација она хаотична новобеоградска раскрсница код Хотела „Хајат”. Гужва се подразумева. Билборди, трамваји, мотористи, просјаци, чекачи аутобуса, пешаци намерници у походу на Тржни центар – све у свему живот на тој раскрсници врви.

Једна ствар је извесна: осим ако нисте озбиљно поремећени или опседнути тешким суицидалним поривима, ову раскрсницу нећете пролазити на црвено светло. То се, напросто, не ради, не на том месту, и не петком по подне. Па су у складу са тиме, сви за својим воланима мирно седели и чекали да се упали зелено светло. И зелено се упалило, један талас аутомобила прелази раскрсницу из правца Хајата и иде у правцу Ушћа. Кад тамо, позната палица са округлим знаком, намерачи се на један аутомобил из масе и махне му да стане. Што баш мене, мисли се госпођа за воланом. Што су сви други мирно прошли, а ја морам да станем? И намах јој у глави она сцена коју често виђамо у емисијама на Дискаверију или на Анимал планету: крдо газела мирно пије воду на потоку, а лав их вреба из жбуња. И, ко зна зашто, лав се усредсреди на једну одређену газелу, па трк за њом! Борба на живот и смрт почиње. Крај углавном знамо, и пошто га знамо, најчешће променимо програм да не гледамо како лав сустиже сироту газелу и зарива јој зубе у врат.

Е, такве се неке мисли госпођи врзмају по глави док отвара прозор, преслишавајући се у себи да има уредно свезан појас, упаљена светла и сва документа у ташни. Алкохолни статус, нула. Дакле, не може ми ништа, теши се наша газела. А зна да јој може, није то Дизнијева бајка. То је ипак природњачка емисија у којој се однос снага зна, а богме и ланац исхране.

– Добар дан –каже симпатични младић и професионално дотакне своју капу.

– Добар дан – одговара госпођа кроз прозор.

– Јесте ли видели које је било светло кад сте прошли семафор?

И шта сад да му кажем, мисли се госпођа? Да му кажем да сам прошла на зелено заједно са још десет других аутомобила, не вреди. То знамо и он и ја. Да му кажем, признајем, газела сам, ево ти врат, напиј ми се крви па да се разилазимо, бојим се неће схватити поенту. Да га питам где му је колега, где је ауто, да није почео да ради приватно можда? Бојим се, увредиће се, мисли се госпођа.

Бојажљивим гласом она ипак каже:

– Ја мислим да је било зелено.

Млади и сасвим згодни полицајац сумњичаво врти главом. Није баш уверен.

– Дајте ми документа – каже он.

Госпођа вади документа, дрхтавим рукама. Док прегледа документа полицајац нешто мрмља за себе, те овде има камера, тамо нема камера, овде је снимљено, тамо није снимљено, све у свему, тешко је пратити његово вехементно излагање. Али поента је у томе да јој спаса нема. Смеши јој се казна од тридесет пет хиљада динара, резимира он. Она зна како се тај драмолет може даље одвијати. Најмање у два правца. Рецимо, да му она каже: „Знам да сам прошла исправно на зелено, ако имате доказ за супротно пишите ми казну”. И онда следи неколико узнемиравајућих одлазака код судије за прекршаје, где ћеш као јазавац пред судом доказивати да је сва твоја кривица у томе што си тог дана у то време на том месту ти био газела. Изгубићеш силно време због тога. Стићи ће ти позив за суд баш кад ти се кум жени или кад ти дете има богиње. То је увек тако. И има друга опција, да кажеш љубазном младићу: „А да се ми некако договоримо” и онда он теби врати возачку дозволу, па ти у њу ставиш хиљадарку, па му опет вратиш ту дозволу да је погледа још једном, и, гле чуда, одједном и он схвати да госпођа није прошла кроз црвено. Све му некако у тренутку буде јасно и успоставите леп људски контакт. Дијалог је могућ, у праву су стручњаци кад то говоре.

Љубазно враћа госпођи документа и маше јој за срећан пут. Нове газеле, ништа не слутећи, мирно трчкарају из правца Центра „Сава” и радују се животу.

Да ли вам се овако нешто икада догодило? Мени баш никад.