Нимајер - градитељ облих градова

„Живот је сувише кратак, траје један минут и он је збрзан”, рекао је творац бразилске престонице, поета облих линија, уметник и непоправљиви левичарски идеалиста Оскар Нимајер, када је пунио стоту. Тада су га медији из целог света цитирали како жали за пролазношћу живота. Умро је прекјуче не сачекавши да напуни 105. годину (15. децембар).

Бразил се данима припремао да громогласно прослави рођендан свог најчувенијег уметника , али му данас, када је отишао са овог света, одаје почаст каква доликује великану кога је читав јужноамерички континент дубоко поштовао и волео.

За тих кратких и муњевитих сто пет година, Нимајер је оставио свој препознатљиви шарм на целом свету. Из амазонске џунгле никла је пре педесет година Бразилија, по његовом нацрту, заједно са Корбизијеом замислио је зграду Уједињених нација, крајем четрдесетих у Њујорку, Пенанг џамија у Малезији је изашла из фантастичног Нимајеровог студија над Копакабаном, као и Галерија „Серпентина” у Лондону, седиште Француске комунистичке партије у Паризу...

По идеологији је до краја био непоправљиви комуниста, али је у уметности критикован због облих форми којих се придржавао и када је класична доктрина тражила праву линију. Одавно је објавио рат правом углу у архитектури, а то је, ма како личило на парадокс, за овог дугогодишњег члана Комунистичке партије Бразила било потпуно логично.

Говорио је да га права линија не привлачи, јер је „тврда и нетолерантна”. Напротив „облина је слободна и сензуална”. Нимајер је њу налазио у брдима која окружују његов Рио де Жанеиро, у синусоидама бразилских река, у облацима и таласима. „Од кругова и кривих линија састављен је Ајнштајнов универзум”, правдао се.

Нимајер никада није летео авионом, али је до краја живота живео врло близу неба, у студију на деветом спрату зграде „Ипиранга”, на авенији Атлантика у Рију. Одатле је био обавијен плаветнилом и са неба и из океана.

Много се занимљивости препричава о овом дуговечном човеку који је пребрзо умро. Оженио се други пут у 98. години, пушио је „давидов” цигарете до пред сам крај живота, јер су му оне „освежавале мисли”, волео је да се врати Сартру и Бодлеру, после стотог рођендана поново је ишчитавао Орвела, Дос Пасоса и Карлоса Албертија, некадашњег професора и његовог суграђанина из Рија. Није прошао дан а да није попио по чашу црног вина. У његовом студију уобичајиле су се интелектуалне дебате о разноврсним питањима.

Умео је да говори као ортодоксни комуниста. Патио је због социјалне неправде подстакнуте „америчким империјализмом”, није му се допадало што је добра уметничка архитектура резервисана само за богате, док је сиромашни „гледају из својих фавела умирући од глади”.

Није увек био демагог. За свог шофера и његову породицу решио је да сагради праву кућу. Амаро сада и даље живи у једној од фавела које се надносе над фантастичном панорамом Рија. Али његову кућу пројектовао је исти онај архитекта који је 1947. потписао победнички пројекат за зграду Уједињених нација у Њујорку.

Веровао је да се Јужна Америка најзад успешно одупрла америчком империјализму. Волео је и дружио се са боливијским лидером Евом Моралесом, и ценио је венецуеланског председника Уга Чавеса. Поздравио је долазак Барака Обаме за председника САД. Признао је да је то „историјски догађај, јер пре тога црнац није смео ни да се попне у аутобус”.

Иако је 1990. напустио Комунистичку партију Бразила , веровао је у комунизам . „Комунисти, бар и даље желе да створе један бољи свет”, говорио је. Као велики сањар опседнут облинама Копакабане, у томе је ипак и успео.