Учимо од других

Шампиони смо у много чему, па и у узимању часова ван школе. Пре само 20 година, приватни часови у основној школи били су реткост, сада су правило, чак и међу првацима. И без обзира на то да ли је у питању мода, хир или потреба, тек ђаци сада уместо једне све чешће имају – две учитељице, једну у школи, а другу у комшилуку.

Ова комшиница је најчешће у пензији, а свој невелик кућни буџет попуњава уз помоћ три, четири часа недељно, када основцу објашњава све оно што није стигла „главна” учитељица – због броја деце, обимног градива, неискуства или личних проблема.

Родитељи, наравно, прво упиру прст у наставнике који „нису у стању” да њиховом детету објасне лекцију на једноставан начин, а „знају да штрајкују сваки час” и примају плату „за рад од неколико сати дневно, да не говоримо о оним силним распустима, празницима и викендима”.

Наставници, с друге стране, одговарају да њихов радни дан траје од јутра до сутра. Они одговарају и да је чињеница да велики број родитеља не ради код куће довољно са својом децом, јер су уморни од дневних обавеза…

Истина је, као и увек, на средини. Дете не може да буде криво за лошу оцену, нарочито не на почетку школовања и не би требало да има приватне часове. Данашње генерације се рађају паметније од претходних, не знају како је изгледало детињство без компјутера, видео-игрица, фејса, мобилних телефона и понекад се чини да знају више и од родитеља и од наставника.

Промене у технологији и животу деце, нажалост, не прате и промене у уџбеницима и наставним плановима и програмима. Наставници се труде да ухвате корак са 21. веком, сами избацују оно што је прегазило време, убацују оно што доносе нове технологије…

Родитељи с друге стране од својих малишана траже да уз све обавезе у школи, иду и на стране језике, балет, атлетику, да на изуст знају песмице којима ће задивити пријатеље.

Ђаци се сналазе како знају и умеју, заробљени између превеликих захтева у школи и код куће. Креатори реформи, али и родитељи и наставници, изгледа да заборављају да дете треба да буде прво дете. Оно ће радије да поређа играчке око свеске него да почне да решава једначину с једном непознатом.

Више игре а мање задатака и у кући и у школи, рецепт је који примењују најуспешнији образовни системи. Довољно је само да се погледа Финска, у чијим учионицама прваци седе чак и на поду, изувени, насмејани, а када напуне 15 година на ПИСА тестирањима постижу најбоље резултате на свету.

Дакле, учимо од других. Није то срамота. Као што није срамота питати да се лекција појасни, јер учитељи су за то и плаћени; као што није срамота посветити свом детету више времена, макар оно хтело само да се игра или црта. Много је горе да дете замрзи школу већ у првом разреду или да кад одрасте побегне одавде да се више никада не врати.