Učimo od drugih

Šampioni smo u mnogo čemu, pa i u uzimanju časova van škole. Pre samo 20 godina, privatni časovi u osnovnoj školi bili su retkost, sada su pravilo, čak i među prvacima. I bez obzira na to da li je u pitanju moda, hir ili potreba, tek đaci sada umesto jedne sve češće imaju – dve učiteljice, jednu u školi, a drugu u komšiluku.

Ova komšinica je najčešće u penziji, a svoj nevelik kućni budžet popunjava uz pomoć tri, četiri časa nedeljno, kada osnovcu objašnjava sve ono što nije stigla „glavna” učiteljica – zbog broja dece, obimnog gradiva, neiskustva ili ličnih problema.

Roditelji, naravno, prvo upiru prst u nastavnike koji „nisu u stanju” da njihovom detetu objasne lekciju na jednostavan način, a „znaju da štrajkuju svaki čas” i primaju platu „za rad od nekoliko sati dnevno, da ne govorimo o onim silnim raspustima, praznicima i vikendima”.

Nastavnici, s druge strane, odgovaraju da njihov radni dan traje od jutra do sutra. Oni odgovaraju i da je činjenica da veliki broj roditelja ne radi kod kuće dovoljno sa svojom decom, jer su umorni od dnevnih obaveza…

Istina je, kao i uvek, na sredini. Dete ne može da bude krivo za lošu ocenu, naročito ne na početku školovanja i ne bi trebalo da ima privatne časove. Današnje generacije se rađaju pametnije od prethodnih, ne znaju kako je izgledalo detinjstvo bez kompjutera, video-igrica, fejsa, mobilnih telefona i ponekad se čini da znaju više i od roditelja i od nastavnika.

Promene u tehnologiji i životu dece, nažalost, ne prate i promene u udžbenicima i nastavnim planovima i programima. Nastavnici se trude da uhvate korak sa 21. vekom, sami izbacuju ono što je pregazilo vreme, ubacuju ono što donose nove tehnologije…

Roditelji s druge strane od svojih mališana traže da uz sve obaveze u školi, idu i na strane jezike, balet, atletiku, da na izust znaju pesmice kojima će zadiviti prijatelje.

Đaci se snalaze kako znaju i umeju, zarobljeni između prevelikih zahteva u školi i kod kuće. Kreatori reformi, ali i roditelji i nastavnici, izgleda da zaboravljaju da dete treba da bude prvo dete. Ono će radije da poređa igračke oko sveske nego da počne da rešava jednačinu s jednom nepoznatom.

Više igre a manje zadataka i u kući i u školi, recept je koji primenjuju najuspešniji obrazovni sistemi. Dovoljno je samo da se pogleda Finska, u čijim učionicama prvaci sede čak i na podu, izuveni, nasmejani, a kada napune 15 godina na PISA testiranjima postižu najbolje rezultate na svetu.

Dakle, učimo od drugih. Nije to sramota. Kao što nije sramota pitati da se lekcija pojasni, jer učitelji su za to i plaćeni; kao što nije sramota posvetiti svom detetu više vremena, makar ono htelo samo da se igra ili crta. Mnogo je gore da dete zamrzi školu već u prvom razredu ili da kad odraste pobegne odavde da se više nikada ne vrati.