Портрет без рама: Саљи Бериша

Када је премијер Албаније Саљи Бериша на недавној еуфоричној прослави 100. годишњице албанске државе у Скопљу величао албански национализам, нико није био изненађен. Премијерове изјаве су у потпуности биле на трагу његове досадашње политике која упориште налази у израженој националној свести сународника, а када се има у виду да се у Албанији догодине одржавају парламентарни избори, такве речи онда имају и прагматично значење.

Прича о животу Саљија Берише (1944), који је прешао пут од непознатог апартчика и признатог лекара до председника, опозиционог лидера и сада премијера Албаније, има једну константу – увек је успевао да исплива, чак и у околностима када је то изгледало немогуће. У борби за место под политичким сунцем често је посезао за омиљеним популистичким методом, отворено флертујући с национализмом.

Пут ка националном буђењу код Берише је ишао по већ много пута виђеној трансверзали на овим просторима, с почетком у чланству Комунистичке партије. Истина, у биографији албанског премијера постоји и један период где је виђен као носилац реформи и миљеник Запада, али та слика је врло брзо избледела. „Њујорк тајмс” још 1996. указује на претварање „албанског реформатора” у аутократу.

Млади, амбициозни Саљи Бериша веома рано почиње да гради политичку паралелно са универзитетском каријером. На Медицинском факултету у Тирани заузима положаја секретара Комитета Комунистичке партије Албаније, али временом катедру све више замењује активним политичким ангажманом.

Крајем 1990. учествује у студентским демонстрацијама, тражећи успостављање вишестраначја у Албанији и позиционира се као лидер новоосноване Демократске партије. После пада комунизма изабран је за председника 1992. и на том полажају остаје до 1997. када долази до колапса система пирамидалне штедње. Без новца у банкама је тада остало око две трећине албанских штедиша, а незадовољство се уз огромно насиље излило на улице. Обавештајна агенција „Стратфор” наводио да је током нереда 1997. велика количина оружја из албанске војске прешла у руке организованих криминалних група које су даље проследиле то оружје на отворено тржиште за извоз или директно албанској сепаратистичкој Ослободилачкој војсци Косова (ОВК). „Заправо су немири 1997. године били фактор који је помогао ОВК да се довољно наоружа да почне операције против српске полиције у покрајини, што је на крају довело до НАТО интервенције против Београда 1999. и једностране декларације независности Косова 2008. године”, пише „Стратфор”.

Пад с власти 1997. за Беришу значи одлазак у опозицију где консолидује снаге, поново играјући на проверену карту бујајућег национализма. Од албанско-српског конфликта на Косову 1999. имао је личну политичку корист јер је увеличавао његов значај и скретао пажњу народа од своје неуспеле економске политике.

Премда су га многи већ били отписали као политичког мртваца, на таласу национализма осваја власт 2005. на којој се успешно одржава до данас.

Драган Вукотић