МУРАТ И ХАРЕМ

"Српски министар спољних послова Вук Јеремић директни је потомак једне од најмоћнијих бошњачких, муслиманских фамилија – Поздерац. Јеремић је чукунунук Мурат-аге Поздерца, владара Цазинске крајине из времена краја Отоманског царства, и праунук Нурије Поздерца, потпредседника Првог заседања АВНОЈ-а, који је погинуо у бици на Сутјесци.

Јеремићева баба Садета Поздерац била је директорка Прве београдске гимназије која се удала за дипломату Шерифа Буљубашића. Садета и Шериф су изродили двоје деце – Сену и Сеада. Сеад је постао оперски певач и данас као пензионер живи у Београду, а Сена се удала за директора ′Југопетрола′ Мишка Јеремића и добила сина Вука.

Породично стабло шефа дипломатије Вука Јеремића у последњем броју детаљно анализира сарајевски недељник ′Слободна Босна′. У тексту који се најављује преко целе насловне стране, лист пише о фамилији Поздерац као о "бошњачким Кенедијевима" и министра Јеремића убраја у најмоћније чланове ове фамилије у којој значајно место заузима Хамдија Поздерац, бивши председник Председништва БиХ и својевремено један од највиших функционера у СФРЈ.

Сарајевски недељник најављује да ће наредног лета у Цазину бити одржана прослава поводом 150 година од рођења Мурат-аге, родоначелника фамилије Поздерац. На овој прослави ће се, како се очекује, појавити и министар Вук Јеремић."

"Прес" потом преноси део опширног текста, а ми ћемо га прескочити зарад неких других речи.

Због чега је "Слободној Босни" важно да растелали порекло новог српског министра? Да ли им је циљ да себе похвале (онај део), или да се као бaјаги похвале знајући да се то овамо (у Србији) у делу чаршије може и другачије доживети? Па да на известан начин нашкоди инсану о коме је реч?

Тешко је поуздано одговорити на питање, али се јавља и ново: Шта је "Прес" навело да пренесе писање "Слободне Босне"? Рекло би се да је новинска пикантерија сазнање да је српски министар Турчин. Буквално тако није речено, али закључак се намеће. Ако не Турчин, онда бар муслиман. А ако и није муслиман онда је упола муслиман. То је у делу Босне за похвалу, а у делу Србије није.

Што је у "Слободној Босни" за дику, у слободној Србији згодно је за политику. (Претходна реченица није само рима, јер где има ватре има и дима, зар не?) Нашој бројчано најјачој партији бачена је серва, само треба да звекне лоптицу и добије поен. Тамо њима.

Великом броју људи није довољно да упознају човека (нити га упознају) већ трагају за његовим пореклом. Ко му је био ђед, деда, старац, ко ташта и пуница, па пра-пра, све до скунђела и беле челе. По једној линији и по другој. То је, с једне стране, лепо. Ни по јада. Свако вероватно жели сазнати ко су му били преци. То је здраво и нормално.

Али није здраво када се истражују порекла људи да би се само због тога уздизали или бацали у блато.

Чим се неко уздиже због порекла, ту се неко други гази.

Уосталом, познато је то и у новијој историји, почев од Другог светског.

Док се живело у касабама (и у Београду док је то био) знало се ко су аброноше. (И данас их има у претеклим варошима и селима.) Улажење у порекло и приватност најслађе су вести примитивног света. Мало ко у њих до краја поверује, али се већина облизује. И преноси даље.

Казивања данашњих аброноша печате се у великом броју примерака. Нема више оно: од уха до уха. Ма, не. Штампа се то и продаје ко алва (зна ли младеж шта је алва? Није хамбургер. Алва нам је од Турака, а хамбургер није од Турака.).

Тако су се аброноше наврзле на нејаког Божидара. Добро, није баш нејак, али тако изгледа.(Изгледа нејак само онима који још верују да је јак Краљевић Марко, Срђа Злопоглеђа и сл.) Данас се за неког ко је богат каже: Јак је. Или: пун је ко брод.

Али, пусто турско и њега је захватило. Испоставило се да је паша у харему, како пише "Ас". С тим што "Ас" не помиње харем већ да је Божидар "Казанова српске владе". На насловној страни пет "компромитујућих" фотографија, а унутар новина и поред свих фотографија, у тексту – ћорак. Нема од најаве готово ничега. Испада да је Божидар готово чедан, или бар – обичан. Одавно је испуцана измишљотина и да је сексуално застранио.

Свеједно, површном "посматрачу" (не читаоцу) жуте штампе остаје утисак који јавља прва страна.

А то, верујем, ни Божидару не смета.