Мишковић

Мирослав Мишковић је у притвору.

То није први пут да је власт у Србији покренула процес против најбогатијег Србина. Учинила је то крајем 2005. и почетком 2006. против Богољуба Карића за кога се тада говорило да је најбогатији.

Мишковићу и Карићу заједничко је и да су макар једном и макар мало финансијски „помагали” партије које су у тренутку покретања поступка против њих биле у власти. То, наравно, нико неће да призна, па ни Карић који је једном чак и припретио да ће објавити имена политичара којима је давао новац без признанице. Није објавио и неће никада да објави, као што то неће да уради ни Мишковић.

И ту почињу разлике између Мишковића и Карића.

Карић је побегао из земље, није дозволио да га притворе. Мишковић није побегао, иако зна да ни у најсмелијем сну није могао да сања ни о десетом делу популарности коју је уживао Карић. Највиспренија глава пећанске породице ту популарност је стекла сопственим појављивањем у јавности које је крунисано учешћем у председничкој кампањи.

Мишковић се од јавности Србије оградио „кинеским зидом” и то је један од разлога зашто је он „добра” мета. Већина Србије га не доживљава као човека од крви и меса, него као модел, мустру, макету „оног који се богатио док је већина нас осиромашила” и чије богатство показује меру наше беде.

За политичку и економску елиту Србије Мишковић није био непознаница. Знали су они веома добро да је тачно што је недавно у „Политици” написала Аница Телесковић: „Мишковић је као маргарин, меша се у све”. Они знају које је владе Мишковић рушио, које стварао, коме је на време плаћао послове, а коме није, кога је претворио у принца, а кога у краставу жабу.

Карић никада није имао толику моћ, јер никада није имао 30.000 запослених и дневни пазар као Мишковић. Зато се у обрачун са њим кренуло на јуриш. Можда ћемо једнога дана на суду дознати да ли су у том јуришу коришћени ћорци или „бојева муниција”.

На Мишковића се није кренуло преко ноћи. И прошла власт, или тачније део власти, оличен у Борису Тадићу је меркао Мишковића. Мање-више сваком бизнисмену можете да пронађете неку фалинку, макар један уговор који није под конац закона. Очигледно је да се више веровало у политички притисак него да ће на суду доказати Мишковићеву кривицу. Епилог тог обрачуна: Мишковић је продао „Макси” белгијском „Делезу”. Тиме је његова моћ смањена за онолико колико би Русија изгубила да је остала без своје земље од Урала до Владивостока.

Ова влада је уверена да на суду може да докаже да су се Мишковић и „Делта” огрешили о закон. За народ и државу је боље да се ствари расплићу у институцијама и јавно и зато нико, па ни Мишковић, нема разлога да буде погођен што је учесник у законом предвиђеној процедури. Најгори асистент држави у овом послу јесте таблоидна хајка на Мишковића. Нека институције, полиција, тужилаштво и суд, у миру раде свој посао – то је најбоље и за народ и за државу и за политичку елиту.