Преживели смо разне режиме

Ово је једна породична кућа која је остала фамилијарна, жељна да сачува своју независност, врло захтевна кад је реч о квалитету онога што објављује и чврсто везана односом дубоког поверења и оданости са својим ауторима, каже Ан-Соланж Нобл, директорка за ауторска права у познатој француској издавачкој кући „Галимар”, говорећи о тајни опстанка више од једног века.

Основан 1911. године као наставак „Нове француске ревије” установљене 1909, „Галимар” данас објављује више од 2.000 наслова годишње, ако рачунамо све едиције заједно као и поновљена издања из њихових фондова. Највише се, ипак, објављује литература и известан број тих књига увек постају бестселери, док остале имају скромнију продају, каже Ан-Соланж Нобл.

„Галимар” је данас као нека врста споменика француске културе, а од 2011. године, када је прослављена стогодишњица постојања ове издавачке куће, мала улица у којој је смештена добила је назив Гастона Галимара, њеног оснивача. Лепа зграда иза које се налази прекрасан врт данас је симбол француског издаваштва, а њен историјат открива да је 36 Гонкурових награда отишло „Галимаровим” издањима и да је 38 писаца, што француских, што светских, чија дела је објавила ова издавачка кућа, добило Нобелову награду.

Данас  у издаваштву има много ствари које су диктиране тржиштем и модом. Има ли тога и у „Галимару” и у којој мери?

„Галимар” мора да заради новац јер иначе његови аутори не би били адекватно награђени, а и сама кућа не би преживела. Ми, дакле, имамо једну здраву концепцију економског тржишта, али увек чувајући у свести наш императив о квалитету литературе коју објављујемо.

Који су основни критеријуми у „Галимару” за избор нових књига како француских тако и страних писаца? И да ли се ти критеријуми разликују у нечему?

Критеријуми су заиста исти и за француске и за стране ауторе. То је, пре свега, квалитет литературе у романима и значај теме у другим делима. Волимо да откријемо прве романе на француском и затим да пратимо каријеру тих писаца, објављујући и њихова каснија дела. Кад је реч о страним ауторима, гледамо квалитет дела, наравно, али нам је такође важно и то како је књига примљена од стране критике у ауторовој земљи и у другим земљама, уколико је преведена на још неке језике.

А политика? Постоји ли у Француској веза између издаваштва и политике или неки утицај?

Апсолутно не, бар кад је реч о нашој издавачкој кући. Да је друкчије, зар би опстала више од 100 година? Ми смо видели и преживели толико различитих режима…

Сви се жале на кризу. А ви?

Евидентно је да је свуда у свету озбиљна економска криза и да она и нас чини још пажљивијима. Али истина је да, у поређењу са другим издавачким кућама, „Галимар” не стоји лоше. Уосталом, управо недавно смо купили издавачку кућу „Фламарион”.

Галимар има велику мрежу и добру продају. Коју форму публицитета данас имате?

Немамо неки не знам какав публицитет. Примењујемо традиционална средства као што је оглас на четвртини стране у дневницима и магазинима.

Каква је ваша сарадња са српским издавачким кућама? Које српске ауторе објављујете, како се њихове књиге продају?

Наравно, поносни смо што смо објавили Давида Албахарија који је у Француској добио одличне критике. Али одлично сарађујемо са нашим српским колегама и у обрнутом смеру: са „Лагуном” која је објавила наше ауторе Тонина Бенакисту и Давида Фоенкиноса, са „Чаробном књигом” која је објавила дела чији су аутори Данијел Пенак, Ле Клезио, Миријел Барбери, затим са „Агором” у чијем издању су објављене књиге Мари Ндијај, са „Геопоетиком” која је објавила Паскала Кињара, па са издавачком кућом „Албатрос плус” која је објавила Стефана Одегија и Беноа Дитертра, са Издавачком књижарницом Зорана Стојановића и још некима.

Који „Галимарови” писци су најтиражнији – некад и сад?

Кад је реч о писцима из наших фондова то су, пре свега: Албер Ками, Сартр, Симон де Бовоар, Егзипери, Жан Жене, Ромен Гари, Маргарет Дирас, Мишел Фуко, Морис Мерло-Понти… Међу савременим ауторима највеће тираже остварују Патрик Модијано, Ле Клезио, Миријел Барбери, Даниjел Пенак, Марк Диген, Жан-Кристоф Рифин, Мари Ндијај, Давид Фоенкинос, Таар Бен Џелун...