Монти пред Рубиконом

НАЈНОВИЈА ВЕСТ

Монти: „Премијер, али под мојим условима“

Италијански шеф владе у оставци Марио Монти одбио је да се кандидује на изборима 24. и 25. фебруара идуће године, али не и да стане на чело кабинета који би прихватио његову политику.

 „Нећу се кандидовати, али сам спреман да преузмем одговорност у новоизабраној влади“, рекао је Монти на конференцији за медије у недељу, коју су пратили италијански тв-канали. Нагласио је да неће активно подржати ни једну политичку странку, ни групацију. На питање миланског дневника „Коријере дела сера“ да ли то значи да би могао да стане на чело било које владе, Монти је, после кратког размишљања, одговорио: „Да, али под мојим условима.“

Монтијеве изјаве упућују на закључак да је спреман да предводи владу у новом мандату, али под условом да се формира коалиција која не би доводила у питање његову досадашњу политику.

М. К.

------------------------------------------------------------------- 

Рим – Италијанска јавност са интересовањем је очекивала данашњи наступ премијера у оставци Марија Монтија. (Не)одлазећи шеф такозване технократске владе Рима најавио је почетком децембра неопозиву оставку, пошто је његова влада изгубила подршку у парламенту. Одлуку је спровео у дело минулог петка, али је оставио простор за спекулације да би, ипак, могао да се кандидује за новог премијера.

Уочи данашње Монтијеве одлуке аналитичари су истакли да је важније од његовог прихватања или одбијања кандидатуре да ли ће он као „ментор из сенке” утицати на изборну кампању.

Италија страхује да би повлачењем Монтија био отворен простор за повратак бившег премијера, популисте десног центра Силвија Берлусконија.

Берлускони је већ најавио кандидатуру, шесту у каријери, али по општој оцени фаворит није он, већ његов ривал Пјер Луиђи Берзани. Лидер Демократске партије (ПД), предводнице блока левог центра, Берзани је, међутим, истакао да ће владу формирати „други”, јер не види могућност да мандат оствари у коалицији са идеолошки различитим странкама, па су очи упрте у Марија Монтија.

Монти би, као предводник коалиције центра, могао да оформи владу у савезу, или уз подршку Берзанија. Оптимизам оваквих анализа темељи се на чињеници да је Берзани подржавао курс који је Монти одређивао у минулих 13 месеци. У прилог реченом иде и критика Силвија Берлусконија, по којој је лидер левице Берзани „зависник од (политике) Берлина – као што је некадашња италијанска левица таворила у менталној зависности од Москве”.

Закулисна изборна игра названа је, с обзиром на низ преокрета и недоумица – двоструким премијерским гамбитом.

У шаху се сузбијање противникове иницијативе жртвом фигуре назива гамбитом. Израз потиче од италијанског dare il gambetto – подметнути ногу. „Саплитање” у краљевској игри свих игара није прекршај. Цени се као врхунско умеће владара шаховске табле.

У Италији данас, премијерски гамбит пореди се са ретком варијантом Пештанског гамбита. Улога кључних актера приписује се шефу владе у оставци Монтију, играчу белим фигурама, и бившем премијеру Берлусконију – црном изазивачу. Смисао премијерског гамбита подудара се са шаховским. У пештанској варијанти бели ужива извесну предност, јер у сваком тренутку може да врати жртву (пиона). Уколико задржи фигуру, упушта се у авантуру са неизвесним исходом.

Преносећи тактику љубљанског велемајстора Милана Видмара и каснијих велемајстора Карпова и Аљехина на политички паркет, Марио Монти је испољио квалитете лукавог стратега шаховског поља.

На положају привременог премијера, кога није изабрао народ већ парламентарни сазив и сенат, „ил професоре” Монти је почетком децембра најавио да се неће кандидовати на редовним изборима, у марту идуће године. Тиме је подстакао расписивање превремених избора, односно њихово померање из марта у фебруар. С друге стране, провоцирао је најаву повратка Берлусконија, која му је донела политичке поене и апеле да остане на положају, или да се врати у владу.

Језуитски ђак и, парадоксално, истакнути масон, Монти је осујетио очекивања немалог броја критичара да ће по истеку његовог мандата доћи до промене владе и ревизије политичког курса који је изазвао социјалне немире и неспокој широм Апенина.

Повод Монтијевих политичких маневара предмет је бројних спекулација и нагађања ко су налогодавци. Говори се о притисцима којима је Монти, наводно, изложен. Римска „Република” истиче као извесно да група Билдерберг утиче на свог истакнутог члана Монтија. Милански дневник „Коријере дела сера” стратегију Марија Монтија пореди са тактиком банкара групе „Голдман Сакс” у чијим је редовима „пекао занат” финансијског експерта.

Сходно реченом, даља изборна (и постизборна) изненађења у Италији свакако би требало очекивати – у духу наслова шаховске студије украјинског велемајстора Виктора Москаленка: „Пештански гамбит – далеко више од убојитог оружја из потаје”.