Легенда о две чудотворне иконе

Звечка – Нико није пророк у свом селу, па у чудотворне иконе, у цркви која се бели као залутала тачка у сивом пејзажу џиновске термоелектране и дима који бљује у небеса, верује много више људи ван Звечке. Они са стране долазе да се помоле, да се излече, да пронађу спасење... И, они који помажу цркви су људи ван атара села Звечка, ако на ствари гледамо шире. Међу добротворима је чак и бивши амерички дипломата у СФРЈ Хејди Хјустон Тоби, који се венчао баш у Цркви рођења пресвете Богородице. Није стигао у блиндираном „чироки” џипу праћен маринцима него се са младом, Београђанком, довезао аутобусом до Обреновца, па пешке, са сватовима, лагано до села Звечка. И он је веровао у чудотворне иконе.

Иконе пресвете Богородицеи Исус Христ изгледају као да су насликане јуче, а насликане су ко зна када. Протојереј ставрофор Цркве рођења пресвете Богородице Драган Полић, који је у цркви од 1976. године, претпоставља да је рука Петра Николајевића, званог Молер, рођеног, опет, ко зна кад, насликала иконе, али све је то непознаница. Зна се само да је кнез Милош предао Петра Молера Турцима, а потом Турци задавили иконописца 1816, у београдској тврђави.

– Зашто га је Милош предао Турцима? Ко ће га знати – каже отац Полић, необичан свештеник. Не тражи благослов епископа за разговор, духовит је, не жели никога да убеђује у чудотворност две иконе, верује да је дубоко у нама самима, да о томе одлучимо. Не пада му на памет да издаје верификације о исцелитељству нити да од тога прави бизнис.

– Не волим да видим испред цркве реке људи, не волим ходочаснике, не волим масе. Овако је лепше. Ко чује, чује, ко верује, верује. Одлазе људи из села и Обреновца код врачара, а оне им кажу – шта ћете овде, кад имате чудотворне иконе – опет се смеши отац Драган, јер он верује у нешто друго: да је снага веровања у молитви.

– Мораш да је негујеш, као биљку, иначе ће је појести коров, почупаће је грех. Неки људи мисле, овде у цркви је ургентни центар! Мисле, преписаће ти Бог седам инјекција, и – готово. А ја им кажем – будите бољи људи. Не будите горди, не будите хвалисавци. Кад чујем неке да причају „ми смо небески народ”, ја им кажем – сви су народи небески, него хајде да ми Срби прво будемо земаљски народ. Кад видимо комшију да зида кућу, да му помогнемо, а да не пукнемо од зависти и да шапућемо – ено га, зида, мора да се негде накрао. Кад бизнисменима крене лоше, дођу овде, код мене. Ја их питам – што нисте долазили кад вам је ишло добро? Јер, молите се највише кад вам је добро. Да тако остане – каже свештеник, припремајући се за молитву.  

Разне су приче о две иконе, савршена грађа за литературу: тајанствени иконописац кога је прагматични владар предао непријатељу, а он потом бива задављен у подруму тврђаве, али његово животно дело траје, не бива чак ни окрзнуто... Богородица, тврде многи, не може да се фотографише.

– Када се филм развије, догађа се да на њему нема ничега. Догађа се и да се на фотографијама појави вео на њеном лику, траг духа божјег – каже отац Драган. Виђа ли сенку заправо онај ко жели да је види?

Али жена која помаже у цркви, сведочи да су је лекари отписали, да су јој препоручили да уместо упута код специјалисте потражи упут за исповедника, па је она дошла, молила се пред иконама, дубоко веровала тим сликама о којима нико појма нема како су настале. И, ево је, године су прошле, сведоче она и отац Драган, а званична медицина је погрешила.

– Долазе људи да провере ту чудотворност, фотографишу, носе специјалну расвету, посматрају тај вео који зрачи. Чудо је благодет божја, кажем ја њима, али не завршава се исцељење када се оздрави...Битно је променити живот – смеје се отац Драган.

Наука каже: веровање у чудотворност је аутосугестија. Свештеник нема ништа против таквог погледа на свет и две иконе. Али, помиње и ово: Дошла лекарка, све је учинила раније да затрудни, посећивала је најбоље докторе, а онда је поверовала је у Свету Богородицу и снагу молитве. Сада је мајка.

Локална заједница не верује у легенду о две иконе, па цркви нико не даје новац – ни општина ни термоелектрана. Али зато лопови верују у чудотворност светог места, нарочито када, осим духа божјег, осете и присуство кеша, па су провалили пролетос и однели 360.000 динара намењених за столарију парохијског дома, које је отац Драган сакрио испод свећа. Покупили су последњи динар из цркве подигнуте на темељу цркве-брвнаре, 1890. године. Иконе су све виделе, али других сведока није било.