Раскошни визуелни есеј

Биљана Ђурђевић (1973) је присутна на ликовној сцени другу деценију, а њена значајна професионална афирмација заснована је на провокативном сликарском концепту у којем енигматичне и непријатне визуелне пројекције линијом параболе тангирају симптоме времена, његове проблематичне друштвене и етичке норме, духовно посрнуће. Већ на својој претходној изложби насловљеној „Расадник”, одржаној пре две године, у њеним радовима испољене су цењене особености очите у стрпљивом сликарском рукопису нетипичном за 21. век, као и провереним језичким формулама естетике фигурације. У исто време, утемељиле су се и промене у тематској и просторној визури систематизоване у померено поетско и визуелно значење. Наиме, сликарка проширује идејно-визуелну матрицу по којој ишчитава трауме, феномене, појаве, тајне у свесним и подсвесним слојевима наших персоналних система. Она напушта мотивски оквир хладних простора ентеријера (купатило, лабораторија), а самоистраживачки процес усмерава ка екстеријеру, тачније шума је сценски оквир за експликацију нових догађаја. Биљана Ђурђевић наставља веома концентрисано и у дугим сликарским сеансама да развија ову другу фазу свог рада настојећи, између осталог, да докучи другачији аспект простора слике. Полиптих „Тамна је шума” премијерно је представљен на последњем београдском Октобарском салону. Сада, у Легату Чолаковић, поред доминантног рада „Тамна је шума”, по којој је и поставка названа, представљене су још две слике – „Диорама” и „Рајзинг” – као и анимирани рад који на одређени начин проблематизује сферу интердисциплинарног и наговештава промене у будућем стваралачком концепту ове сликарке.

Неки од кључева за експликацију сликарског кода Биљане Ђурђевић налазе се и у класичној литератури, музици и поезији чији симболи и амблеми као својеврсни медијски деривати у алузивном говору дају овој уметности атрибут елитистичког.

Са уверењем да је неговање храма у себи озбиљна духовна дисциплина, а раскопавање унутрашњих доживљаја углавном атавистички обојено, Биљана Ђурђевић је поново својеврсни заклон од ефемерности које гуше, као и потребу за дијалогом, потражила у историји књижевности. Наиме, поетски дискурс њених нових радова заснован је на инкунабули „Hypnerotomachie Poliphili” из 15. века чији је аутор можда Алберти. Ова илустрована књига посвећена је филозофији и историји уметности, а ишчитавање њене заводљиве алегоријске рефлексије сликарка је артикулисала у развијеном и раскошном визуелном есеју. Један од примера је и шума у „Диорами”, која и насловом потенцира идеју о филмском кадру за постизање што боље пластичности слике. Сценски оквир шуме представља и својеврсно мотивско тежиште, заправо драматуршки оквир у којем су фигуре (у полиптиху „Тамна је шума” или слици „Рајзинг”) проводници анализе људског прастраха или његових назнака. Тако тајанственост шумског амбијента са дубоким сенкама и мистичним светлом које се пробија на одређени начин персонификују нашу интровертност манифестовану као страх, свеједно да ли је он у нашим сновима, морама, искуству или сећањима на бајке и причама прича.

Ова веза амбијент–догађај оснажена је провереном језичком формом блиском старим мајсторима, а Биљана Ђурђевић управо сопственим примером још једном доказује да је суштина уметничке димензије у поетској убедљивости, а не појавном, физичком слоју дела. Бунтовне визије и видљиве последице догађаја, које су обележиле њене претходне циклусе слика, сада су фокусиране на тему страха и феномене присуства и одсуства, контекстуализације јединке ињене егзистенције. Промишљање и унутрашњи доживљај историјских, културних и уметничких датости сликарка је искористила за убедљив дијалошки концепт историјског и савременог.

Ипак, мада је по стваралачкој поетици један од усамљених примера на домаћој рецентној сцени, промена сценског оквира тек је тематско освежење које је одшкринуло врата ка промени и учврстило већ формирано мишљење о овом стваралаштву које је критика оправдано ценила као интелигентно, софистицирано и интригантно.