Коктел са превише рума

Ако је судити по омнибус филму „Седам дана у Хавани”, који као редитељи потписују Бенисио дел Торо, Пабло Траперо, Гаспар Ное, Елија Сулејман, Хуан Карлос Табио, Хулио Медем и Лорон Канте, онда су најважније привредне гране главног града Кубе: проституција, музика и ноћни клубови. Угледни филмски редитељи из готово целог света, окупљени око овог примамљивог пројекта, нису далеко одмакли од типичног погледа, каквог разузданог и румом омамљеног туристе, на један од најзаводљивијих градова на свету. Част изузетку – палестинском редитељу Елији Сулејману, чији је кратки филм „Дневник једног почетника”, унутар овог омнибуса, посебна прича.

Седмоделна антологија Хаване, чија је структура „дан по дан у недељи” прилично слаба, са понављајућим заједничким мотивима – пићем натопљени плес, кратке женске сукњице и лични шофери протагониста у свим причама –дизајнирана је да велича живахно-дречаве чари кубанске престонице. Из минута у минут, угледни аутори углавном гребу по површини и са својом збирком кратких филмовима формирају скоковиту и крајње неуједначену целину. Филмски коктел који је повремено сладак, повремено кисео, често и безукусан.

Наравно да је тешко на једном месту и на истом задатку окупити и иначе презаузете ауторе тако различитог редитељског сензибилитета. Али, када је то француско-шпанско-кубанским продуцентима већ пошло за руком, онда је крајње нејасно зашто им нису, осим заиста добре идеје, понудили чвршће, боље, осмишљеније и разрађеније заједничко ткиво какво успешан филмски омнибус треба да има. Нешто је очигледно зашкрипало у координирајућем сценарију за цео филм, који се приписује кубанском писцу Леонарду Падури и његовој супрузи Луцији, или је главна „шкрипа” у егу сваког од седам редитеља? Како било, тек грешке нема у раду заједничког им директора фотографије Данијела Арања.

Бенисио дел Торо (дебитант) као аутор уводне (понедељак) приче „Ел Јума” (кубански сленг за Американца), не нуди ништа више до типичне САД сторије о младом америчком глумцу-туристи у невољи. Аргентински редитељ Пабло Траперо (уторак), чија је прича „Џем сешен” најкомичнија јер је играо на сигурну карту. Суочио је два Голијата, прослављеног и харизматичног редитеља Емира Кустурицу и такође прослављеног и такође харизматичног кубанског трубача Александра Абреуа, а из њиховог судара се рађа и сва топлина, људскост и сав хумор Траперове филмске приче. Кустурица и Абреу играју саме себе у једној пијаној ноћи током Филмског фестивала у Хавани на којем наш редитељ добија награду за животно дело, а кубански музичар му је додељен као лична пратња и возач и хтео – не хтео сведок је пијане Кустуричине телефонске свађе са супругом Мајом (веома комично)...

Следи затим онај најјачи кратки филм, „Дневник једног почетника” Елије Сулејмана у којем палестински редитељ у свом бастеркитоновско-жактатијевском хуморном стилу, истражује свет око свог ексклузивног хаванског хотела. Чинећи то са доста ироније, Сулејман кроз низ суптилних вињета, од којих је незаборавна она када редитељ посматра мешање туриста и проститутки испред бронзаног споменика Хемингвеју, твори моћну филмску композицију у којој се директно позива на Фидела Кастра цитирајући делове једног од његових говора и тако поентирајући свој необични филмски есеј.

Филмски колаж „Седам дана у Хавани” наставља се са мање „освешћеним” филмовима: „ Искушење Селијино” шпанског редитеља Хулија Медема који своју причу доводи до ивице кича, „Слатко-горко” кубанског редитеља Хуана Карлоса Табија (аутентично), „Фонтана” француског редитеља Лорона Кантеа који нуди документаристичко реалистичан поглед на локални живот и „Ритуал” Гаспара Ноеа који изазива највише подизања обрва...

Уз све мане омнибуса „Седам дана у Хавани” ипак нуди сасвим добар и прилично живописан провод у биоскопу. Музика у филму је изванредна, Кубанци топли и предусретљиви и нимало криви што су светски редитељи њихов живот представили као коктел са превише рума.