Мед и млеко

Наше кладионице још нису, по угледу на америчке и британске, понудиле могућност за две несвакидашње опкладе: прва – кад ће Србија да добије датум за почетак преговора о ступању у чланство Европске уније? Друга – кад ће да постане пуноправни члан уније?

Овим питањем се често баве појединци и, нарочито, предводници политичких партија и влада. Последње анкете и даље показују да већина грађана Србије подржава еврооријентацију, што је подударно са уверењем да ће, тог часа, да престану многе недаће које нас деценијама притискају.

Малтене, многи верују да нас у унији очекују ,,мед и млеко”, силне олакшице и повластице, неисцрпни фондови и неповратни ,,грантови”. Могућност да неко клађењем погоди датум и освоји приличну своту новца је мала јер се распон могућих рокова креће од ,,данас до – никад!” То многе баца у бригу и очај.

Али не и мене. Не марим кад ће Србију да приме у заједницу Европе. Мене копка кад ћемо да личимо на Европу? Зато бих у клађењу поставио другачије питање: Кад ће Србија да досегне продуктивност у привреди, какву има Европска унија? Да ли ћемо, и када, доживети да се промени понашање државе према грађанима и, обратно, грађана према сопственој држави?

Још нисам чуо да неко поставља ова питања! А требало би да пре свих Влада Србије расправља о том стратешком циљу и датуму. Да се што скорије, највише за 10-15 година, подигнемо на високи ниво Европске уније, уколико не желимо да прођемо као Бугарска или Румунија.

Обе државе, чланице Варшавског пакта, примљене су по скраћеном поступку, експресно, због политичко-стратешких интереса Запада у односима према Русији. Нису унапредиле привређивање, па српски сељаци сеире, кад им на врата закуцају „сезонци” из Европске уније. Надниче, за десет евра, уз храну, смештај и пиће, што је више него у њиховим земљама...

Без обзира на то кад ће Европа да нас прими у пуноправно чланство – морамо одмах да крочимо на пут привредног препорода! И да се тим путем крећемо брзо.

Наше највеће могућности су у сектору аграра – хране. Србија нема изворе нафте и гаса али може да постане „башта Европе”, богат ревир и велики извозник здраве, укусне, лепо паковане хране. Само на извозу житарица могли бисмо да инкасирамо годишње бар милијарду евра а са воћем, поврћем, месом и вишковима друге хране – и више од десет милијарди.

Вишкове хране лако ћемо да продамо, без обзира на статус и однос са Европском унијом. Храна и енергија су стратешки продукти. Процењено је да ће 2050. године на Земљи живети девет милијарди људи, 30 одсто више него данас, па ће тражња бити велика а цене високе.

Ово изискује већа улагања из буџета и обимне, повољне, стране зајмове. Не треба зазирати од задуживања јер се улагање у ново знање, па у заливна поља брзо исплати. Мора се више улагати и у подизање плодности земљишта, расну стоку, машине широког радног захвата.

Сличан препород мора да се догоди и у индустрији. Превише трагамо за страним инвеститорима а не подстичемо, још мање помажемо домаће да улажу свој, у иностранству стечен, капитал. Не треба занавек одбацити ни ,,државни капитализам”,одрећи се улагања државе у перспективне пројекте.

Зна се како се догађа привредни препород. Историја развоја и успона богатих земаља је доступна. Та искуства треба узети у обзир. Циљ је да већина грађана постане продуктивна да боље користе неповратну вредност – време.

Да стварају робу и услуге. Богатство једне земље се не исказује једино обимом и садржајем рудних лежишта већ бројем продуктивних грађана! Путујући ка Унији Европе треба стално имати на уму једначину аксиомске вредности: ,,Уколико у Србији будемо радили као у Европи – и живећемо као у тој заједници, о којој деценијама сањамо”!

Новинар, председник Покрета богата Србија