Med i mleko

Naše kladionice još nisu, po ugledu na američke i britanske, ponudile mogućnost za dve nesvakidašnje opklade: prva – kad će Srbija da dobije datum za početak pregovora o stupanju u članstvo Evropske unije? Druga – kad će da postane punopravni član unije?

Ovim pitanjem se često bave pojedinci i, naročito, predvodnici političkih partija i vlada. Poslednje ankete i dalje pokazuju da većina građana Srbije podržava evroorijentaciju, što je podudarno sa uverenjem da će, tog časa, da prestanu mnoge nedaće koje nas decenijama pritiskaju.

Maltene, mnogi veruju da nas u uniji očekuju ,,med i mleko”, silne olakšice i povlastice, neiscrpni fondovi i nepovratni ,,grantovi”. Mogućnost da neko klađenjem pogodi datum i osvoji priličnu svotu novca je mala jer se raspon mogućih rokova kreće od ,,danas do – nikad!” To mnoge baca u brigu i očaj.

Ali ne i mene. Ne marim kad će Srbiju da prime u zajednicu Evrope. Mene kopka kad ćemo da ličimo na Evropu? Zato bih u klađenju postavio drugačije pitanje: Kad će Srbija da dosegne produktivnost u privredi, kakvu ima Evropska unija? Da li ćemo, i kada, doživeti da se promeni ponašanje države prema građanima i, obratno, građana prema sopstvenoj državi?

Još nisam čuo da neko postavlja ova pitanja! A trebalo bi da pre svih Vlada Srbije raspravlja o tom strateškom cilju i datumu. Da se što skorije, najviše za 10-15 godina, podignemo na visoki nivo Evropske unije, ukoliko ne želimo da prođemo kao Bugarska ili Rumunija.

Obe države, članice Varšavskog pakta, primljene su po skraćenom postupku, ekspresno, zbog političko-strateških interesa Zapada u odnosima prema Rusiji. Nisu unapredile privređivanje, pa srpski seljaci seire, kad im na vrata zakucaju „sezonci” iz Evropske unije. Nadniče, za deset evra, uz hranu, smeštaj i piće, što je više nego u njihovim zemljama...

Bez obzira na to kad će Evropa da nas primi u punopravno članstvo – moramo odmah da kročimo na put privrednog preporoda! I da se tim putem krećemo brzo.

Naše najveće mogućnosti su u sektoru agrara – hrane. Srbija nema izvore nafte i gasa ali može da postane „bašta Evrope”, bogat revir i veliki izvoznik zdrave, ukusne, lepo pakovane hrane. Samo na izvozu žitarica mogli bismo da inkasiramo godišnje bar milijardu evra a sa voćem, povrćem, mesom i viškovima druge hrane – i više od deset milijardi.

Viškove hrane lako ćemo da prodamo, bez obzira na status i odnos sa Evropskom unijom. Hrana i energija su strateški produkti. Procenjeno je da će 2050. godine na Zemlji živeti devet milijardi ljudi, 30 odsto više nego danas, pa će tražnja biti velika a cene visoke.

Ovo iziskuje veća ulaganja iz budžeta i obimne, povoljne, strane zajmove. Ne treba zazirati od zaduživanja jer se ulaganje u novo znanje, pa u zalivna polja brzo isplati. Mora se više ulagati i u podizanje plodnosti zemljišta, rasnu stoku, mašine širokog radnog zahvata.

Sličan preporod mora da se dogodi i u industriji. Previše tragamo za stranim investitorima a ne podstičemo, još manje pomažemo domaće da ulažu svoj, u inostranstvu stečen, kapital. Ne treba zanavek odbaciti ni ,,državni kapitalizam”,odreći se ulaganja države u perspektivne projekte.

Zna se kako se događa privredni preporod. Istorija razvoja i uspona bogatih zemalja je dostupna. Ta iskustva treba uzeti u obzir. Cilj je da većina građana postane produktivna da bolje koriste nepovratnu vrednost – vreme.

Da stvaraju robu i usluge. Bogatstvo jedne zemlje se ne iskazuje jedino obimom i sadržajem rudnih ležišta već brojem produktivnih građana! Putujući ka Uniji Evrope treba stalno imati na umu jednačinu aksiomske vrednosti: ,,Ukoliko u Srbiji budemo radili kao u Evropi – i živećemo kao u toj zajednici, o kojoj decenijama sanjamo”!

Novinar, predsednik Pokreta bogata Srbija