Зигфридовска мисија у шпагети-вестерну

Не бих волела да се нађем на месту филмског монтажера који са Тарантином седи за монтажним столом. Могу да замислим како је било Фреду Раскину док се носио са снимљеним материјалом „Ђангове освете”, пуним брокатних, предугих дијалога и монолога тако својствених говорљивом, да не кажем логорејичном, Тарантиновом карактеру. Могу да га замислим и како стрпљиво слуша острашћена и крајње несамокритична Тарантинова појашњења зашто овај или онај кадар не сме да „излети” из филма, да се не поквари забава у његовом, коначно досањаном, целовечерњем шпагети-вестерну. И тако остаде два сата и четрдесет и пет минута забаве. Све да је и најгенијалнија, што овде није случај, превише је.

Вољени Тарантино упркос огромном филмском знању, стицаном пасионираним гледањем филмова на радном месту у лосанђелеској видеотеци, упркос страсти и пожуди за филмску историју и сада већ знатном минулом раду, као редитељ и даље се бори са премосницама, вишковима и заобилазницама. Бојим се да је то дефинитивно непоправљиво. Када је већ тако, онда нам не преостаје ништа друго до да се препустимо Тарантиновој филмофилској страсти, његовом смислу за ишчашен и окрутан хумор и производњу често чак идиотских шала. Да се препустимо његовим филмовима о филмовима, инспирисаним филмским жанровима, што је у случају „Ђангове освете” – шпагети вестерн бе-продукције (који је шездесетих година прошлог века финансијски спасавао италијанску кинематографију) и да се препустимо његовим уврнутим причама у којима спаја неспојиво.

Овог пута Тарантино је спојио немачки мит о Зигфриду и Брунхилде са причом о Ђангу преузетом из оригиналног филма Серђа Кобучија (1966) који је прославио Франка Нера (снимано је на десетине незваничних наставака али више ниједан са потписом Кобучија) и са ехом „Мандерлеја” Ларса фон Трира и сопствених „Проклетника”; све то сместио је у миље робовласничког друштва у Америци пред сам почетак Грађанског рата (!). Уз то, Тарантинов Ђанго-Зигфрид је црнац, његова жена, робиња Брунхилде, чије име трговци робљем у филму изговарају Брумхилда, такође је црнкиња, и то са знањем немачког, а главни јунак је добри и саосећајни Ђангов ослободилац од ропства – Немац Шулц, зубар по струци, а ловац на главе по запослењу. Само је Тарантину могло да падне на памет да створи овакву мултикултуралну кашу и сервира је на шведском столу пуном састојака који проистичу из шпагети-вестерна, немачких легенди, историјског ропства, прототипа моде „а ла” Кју клукс клан, акционих драма, модерне реп-музике и Мориконеовог призвука.

У „Ђанговој освети”, дакле, има свега и свачега, јер Тарантино никада није био дослован компилатор већ марљиви надграђивач „позајмљеног”, склон екстраваганцији, креативном анахронизму у пренамени историје и њеном крајње лежерном (неозбиљном) тумачењу. То је кулминирало у „Проклетницима”, али док су „Проклетници” (Други светски рат) крајње шпекулантска бурлеска, „Ђангова освета” поседује ипак дозу субверзивне моћи. Можда чак пре дух несташног побуњеништва у односу на чињеницу да је ропство тема на коју је Холивуд традиционално суздржан, често и нервозан. Можда је баш било потребно снимити овакав филм – неоптерећен добрим укусом, дигресиван, шаљив, вртоглаво бруталан и свиреп, да би се са овом темом ухватило у коштац (?).  Како било, тек Тарантино, код кога су  афинитети за црну културу и интерес за односе црнаца и и белаца одувек били евидентни, сада црнце ставља у први план, у сам центар своје приче о црначкој оправданој освети од које није поштеђен ниједан бледолики, укључујући чак и доброг Немца.

Проблематика ропства је у овој анегдотској, распричаној сага-одисеји прилично тривијализована. Произвољности је напретек, попут појављивања Кју клукс клана пре његовог оснивања или помињања Сједињених Америчких Држава пре уједињења и слично. „Ђангова освета” изазива у гледаоцу контрадикторна осећања: и усхићење забавом и досаду и естетски ужитак и физичку мучнину, али се спас често проналази у самим глумцима.

Они су једна од великих Тарантинових предности, али и слабости. Тарантино има обичај да се „заљубљује” у своје глумце и њихове идеје о висококореографским сценама, које трају често као гладна година. Има тога и у „Ђанговој освети” у којем је, као Шулц, немачко-аустријски глумац Кристоф Валц неодољив. Џејми Фокс је, као Ђанго у зигфридовској мисији ослобађања своје драгане, упечатљив али неуједначено харизматичан. Леонардо ди Каприо, као богати робовласник Кенди, на тренутке је веома занимљив, а Семјуел Л. Џексон, као Кендијев тамнопути домар Стивен, према другим робовима често окрутнији него његов бели власник, вансеријски је. Аутентични Ђанго, глумац Франко Неро кратко се у филму појављује да би се његова улога уопште запамтила. Најгори од свих глумаца у филму је сам Квентин Тарантино, у епизодној улози пред сам крај филма, потпуно непотребној.

Као и увек у Тарантиновим филмовима музика је и сада махнито еклектична и састављена је од рециклираних, али и оригиналних Мориконеових песама, савремене реп-музике, али и попа и рока и кантри звука. Сасвим у складу са Тарантиновим ставом да му се може да се „зеза” и спрда са свим и свачим и на сваку тему. И може му се, све док се купују улазнице за овакве његове филмове (изузимам „Петпарачке приче” и „Џеки Браун”) или док он као мушкарац не сазри, а то ће се десити никад. Жалим случај, али „Сукијаки вестерн Ђанго” јапанског редитеља Такешија Микеа (такође инспирисан Кобучијевим „Ђангом”) много је бољи филм.