Европски рат против тероризма

Када је пре девет дана Француска на позив Владе Малија започела војну акцију усмерену на положаје радикалних исламистичких група у овој западноафричкој земљи, бројни коментатори су одмах нашли прегршт мана овом науму Париза.

Од оцена да је француска интервенција осуђена на неуспех и да је то само показивање милитаризма, преко оптужби да то представља неоколонијалне тежње Француске, до закључака да сада и Французи имају свој Авганистан.

Било да су питању оптужбе за неоколонијализам или отворено алудирање да Французи прелазе на амерички модел борбе против тероризма, свака од ових примедби заправо само делимично објашњава компликовани мозаик односа, интереса и целокупног стања на терену у Малију али и широм западне и северне Африке.

Пре десет месеци припадници племена Туарега уз помоћ група радикалних исламиста покренули су побуну на северу Малија и успели да под своју контролу ставе 60 одсто територије Малија.

Међутим, радикални исламисти из Малија, потпомогнути следбеницима Ал Каиде из земаља у окружењу, успевају да Туареге баце у запећак и да сами преузму власт над том територијом, проглашавајући државу Азавад.

Упркос томе што су Американци милионе долара потрошили на обуку малијске војске, званични Бамако је изгубио контролу над више од пола своје територије.

Док је спори механизам Уједињених нација почео да спрема „плаве шлемове” за Мали, „црвена лампица” је засијала у Паризу оног тренутка када је исламистички Азавад почео да се шири ка југу Малија. Тај рај за радикалне исламисте и терористе Ал Каиде, оивичен границама Мауританије, Алжира, Нигера и Буркине Фасо, доказао је Паризу да има велике амбиције.

Француски авиони и хеликоптери су кренули на први вапај владе у Бамаку, а чињеница да је практично надомак Средоземља настала терористичка држава било је довољно оправдање.

На први поглед се чини да је Француска заиста добила свој Авганистан, међутим француско дејствовање се одвија у сасвим другачијем контексту него што је била америчка интервенција у Авганистану 2001. године.

Не само што су француске трупе позване од Бамака, већ је њихов долазак изазвао одушевљење житеља Малија али и осталих западноафричких земаља који страхују од тога да ће џихадисти дестабилизовати ситуацију и на њиховим територијама.

Све то чини да је „француски Авганистан” другачији од америчког, премда ће Француска скоро подједнако као САД овом акцијом навући гнев радикалних исламиста широм света.

С друге стране, оцена да је цела акција доказ француског неоколонијализма је такође само делимично тачна, будући да у овом случају Француска брани не само своје безбедносне и економске интересе у овом региону, већ је њена акција диркетан економски и безбедносни интересе целе Европе.

Будући да се Американци све више усмеравају на сопствену производњу нафте из уљних шкриљаца, а самим тим опада њихова заинтересованост за овај део Африке, Европљани схватају да морају сами да повећају своју енергетску безбедност, која делом лежи и у Африци.

Гасне и нафтне платформе у Магребу и рудна богатства у западној Африци директан су интерес европских земаља стога борба против радикалних исламиста и њихово спречавање да отежају ту пословну сарадњу Европе и Африке представља заједнички интерес целе Европске уније.

Међутим, судећи према досадашњој подршци партнера унутар ЕУ, Француска ову битку бије углавном сама. По ко зна који пут на испиту је пала Заједничка спољна и безбедносна политика ЕУ тако да су „двадесетседморица” успела да постигну компромис само о томе да пошаљу малу војну мисију ЕУ од 500 војника који ће вршити војну обуку малијске војске.

Поставља се питање чему служе успостављене борбене групе ЕУ, које су намењене као снаге за брзу акцију које би спречиле ширење конфликта, попут актуелног у Малију.

Иако су за прво полугодиште 2013. „дежурне” две борбене групе ЕУ, обе у којима учествују француски војници (прва састављена од војника Пољске, Немачке и Француске, а друга од војника Белгије, Луксембурга и Француске), подршка европских партнера није уследила.

Иако су Шпанци заузети економском кризом, Италијани и Немци предизборном кампањом, Пољаци и даље никако да се војно извуку из Авганистана, док северњацима као што су Данци не делује Мали као сфера интереса, све чланице Европске уније мораће да схвате да уколико заиста желе да ЕУ буде глобална сила мораће да подрже и одбрану свих заједничких интереса.

Хтели то они или не, европски безбедносни и економски интереси се сада бране на северу и западу Африке. Преливање кризе на Алжир и угроженост нафтних и гасних поља под контролом европских компанија то најбоље доказује.