Evropski rat protiv terorizma

Kada je pre devet dana Francuska na poziv Vlade Malija započela vojnu akciju usmerenu na položaje radikalnih islamističkih grupa u ovoj zapadnoafričkoj zemlji, brojni komentatori su odmah našli pregršt mana ovom naumu Pariza.

Od ocena da je francuska intervencija osuđena na neuspeh i da je to samo pokazivanje militarizma, preko optužbi da to predstavlja neokolonijalne težnje Francuske, do zaključaka da sada i Francuzi imaju svoj Avganistan.

Bilo da su pitanju optužbe za neokolonijalizam ili otvoreno aludiranje da Francuzi prelaze na američki model borbe protiv terorizma, svaka od ovih primedbi zapravo samo delimično objašnjava komplikovani mozaik odnosa, interesa i celokupnog stanja na terenu u Maliju ali i širom zapadne i severne Afrike.

Pre deset meseci pripadnici plemena Tuarega uz pomoć grupa radikalnih islamista pokrenuli su pobunu na severu Malija i uspeli da pod svoju kontrolu stave 60 odsto teritorije Malija.

Međutim, radikalni islamisti iz Malija, potpomognuti sledbenicima Al Kaide iz zemalja u okruženju, uspevaju da Tuarege bace u zapećak i da sami preuzmu vlast nad tom teritorijom, proglašavajući državu Azavad.

Uprkos tome što su Amerikanci milione dolara potrošili na obuku malijske vojske, zvanični Bamako je izgubio kontrolu nad više od pola svoje teritorije.

Dok je spori mehanizam Ujedinjenih nacija počeo da sprema „plave šlemove” za Mali, „crvena lampica” je zasijala u Parizu onog trenutka kada je islamistički Azavad počeo da se širi ka jugu Malija. Taj raj za radikalne islamiste i teroriste Al Kaide, oivičen granicama Mauritanije, Alžira, Nigera i Burkine Faso, dokazao je Parizu da ima velike ambicije.

Francuski avioni i helikopteri su krenuli na prvi vapaj vlade u Bamaku, a činjenica da je praktično nadomak Sredozemlja nastala teroristička država bilo je dovoljno opravdanje.

Na prvi pogled se čini da je Francuska zaista dobila svoj Avganistan, međutim francusko dejstvovanje se odvija u sasvim drugačijem kontekstu nego što je bila američka intervencija u Avganistanu 2001. godine.

Ne samo što su francuske trupe pozvane od Bamaka, već je njihov dolazak izazvao oduševljenje žitelja Malija ali i ostalih zapadnoafričkih zemalja koji strahuju od toga da će džihadisti destabilizovati situaciju i na njihovim teritorijama.

Sve to čini da je „francuski Avganistan” drugačiji od američkog, premda će Francuska skoro podjednako kao SAD ovom akcijom navući gnev radikalnih islamista širom sveta.

S druge strane, ocena da je cela akcija dokaz francuskog neokolonijalizma je takođe samo delimično tačna, budući da u ovom slučaju Francuska brani ne samo svoje bezbednosne i ekonomske interese u ovom regionu, već je njena akcija dirketan ekonomski i bezbednosni interese cele Evrope.

Budući da se Amerikanci sve više usmeravaju na sopstvenu proizvodnju nafte iz uljnih škriljaca, a samim tim opada njihova zainteresovanost za ovaj deo Afrike, Evropljani shvataju da moraju sami da povećaju svoju energetsku bezbednost, koja delom leži i u Africi.

Gasne i naftne platforme u Magrebu i rudna bogatstva u zapadnoj Africi direktan su interes evropskih zemalja stoga borba protiv radikalnih islamista i njihovo sprečavanje da otežaju tu poslovnu saradnju Evrope i Afrike predstavlja zajednički interes cele Evropske unije.

Međutim, sudeći prema dosadašnjoj podršci partnera unutar EU, Francuska ovu bitku bije uglavnom sama. Po ko zna koji put na ispitu je pala Zajednička spoljna i bezbednosna politika EU tako da su „dvadesetsedmorica” uspela da postignu kompromis samo o tome da pošalju malu vojnu misiju EU od 500 vojnika koji će vršiti vojnu obuku malijske vojske.

Postavlja se pitanje čemu služe uspostavljene borbene grupe EU, koje su namenjene kao snage za brzu akciju koje bi sprečile širenje konflikta, poput aktuelnog u Maliju.

Iako su za prvo polugodište 2013. „dežurne” dve borbene grupe EU, obe u kojima učestvuju francuski vojnici (prva sastavljena od vojnika Poljske, Nemačke i Francuske, a druga od vojnika Belgije, Luksemburga i Francuske), podrška evropskih partnera nije usledila.

Iako su Španci zauzeti ekonomskom krizom, Italijani i Nemci predizbornom kampanjom, Poljaci i dalje nikako da se vojno izvuku iz Avganistana, dok severnjacima kao što su Danci ne deluje Mali kao sfera interesa, sve članice Evropske unije moraće da shvate da ukoliko zaista žele da EU bude globalna sila moraće da podrže i odbranu svih zajedničkih interesa.

Hteli to oni ili ne, evropski bezbednosni i ekonomski interesi se sada brane na severu i zapadu Afrike. Prelivanje krize na Alžir i ugroženost naftnih i gasnih polja pod kontrolom evropskih kompanija to najbolje dokazuje.