Сезона ратова

ПАЛЕСТИНЦИ НЕ УМЕЈУ ДА НАПРАВЕ ДРЖАВУ. После најновијег кратког рата између Фатаха и Хамаса у појасу Газе, јасно је да у скорој будућности неће бити промењена географска карта Блиског истока. Уместо да почну "зидање" озбиљне државе, Палестинци су се поново латили оружја како би проверили ко је међу њима јачи: секуларни Фатах или исламистички Хамас.

Прву рунду добио је убедљиво Хамас. Борци ове радикалне исламске организације "почистили" су противнике и преузели контролу у појасу Газе који, уз просторе на Западној обали реке Јордан, чини палестинске аутономне територије. На први поглед прича не делује озбиљно јер је реч о невеликој територији од 360 квадратних километара са 1,5 милиона становника, уклештеној на обалама Средоземног мора. У суштини, међутим, победа Хамаса има велики стратешки значај. После успешног отпора Израелу, у рату прошлог лета, ова радикална организација, за коју тврде да је заправо продужена рука Техерана, још једном је показала своју завидну војну моћ. Овога пута освојена је и територија која би можда могла да постане исламска државица – мали Иран на Медитерану.

Таква варијанта унела би нешто сасвим ново у иначе компликовану блискоисточну кризу. Свет, па и Израел, рачуна са могућношћу да се у будућности заиста "роди" једна палестинска држава на Блиском истоку. Две би већ биле превише, посебно уколико би једна од њих била утемељена на радикалном исламизму.

САД, ЕУ и већи део арапског света досад су били на страни умереног Фатаха и палестинског председника Махмуда Абаса. Та подршка била је и вербална и финансијска. После војног пораза Фатаха у Гази ситуација се из корена променила. Није спорно да ће ово умерено палестинско крило и даље уживати подршку Запада, питање је шта урадити с Хамасом.

Ту ће, судећи по досадашњем блискоисточном искуству, главну реч имати Израел. Тешко је претпоставити да ће власти у Тел Авиву седети скрштених руку и мирно гледати шта у комшилуку ради Хамас – смртни непријатељ израелске државе. Историја друге половине 20. века каже, иначе, да је главна сезона ратовања на Блиском истоку од маја до октобра.

У ИРАКУ ЈЕ ТРЕНУТНО "УПОСЛЕНО" око 160.000 америчких војника. Њихов главни посао, спречавање насиља и успостављање мира, иде баш траљаво. У најновијем извештају Пентагона о стању у Ираку преовладава песимистичка оцена да се још не уочавају знаци смиривања.

Рапорт америчког министарства одбране сигурно се нимало није допао председнику Џорџу Бушу који је у јануару громогласно најавио нову стратегију у Ираку. Уместо мира и успостављања поверења између шиита и сунита, из Ирака свакодневно стижу вести о десетинама мртвих. За Американце је посебно поражавајуће то што осетно расте и број њихових жртава.

Амерички проблеми нису ограничени само на ирачко ратиште. Уочава се и драматичан пораст броја војника који, после повратка у домовину, имају озбиљне здравствене тегобе.

Истраживања показују да између 15 и 20 процената војних повратника из Ирака пати од психичких проблема. Досад је америчка армија имала на располагању око 300 психолога и психотерапеута који су на 30 клиника покушавали да војницима избаце из главе ратне ирачке трауме. Овај број се показао као недовољан па је Пентагон био принуђен да ангажује још 200 стручњака. Њихово умеће коштаће америчку државу додатних 33 милиона долара.

НЕМАЧКА СЕ ПОЛАКО ОПОРАВЉА ОД САМИТА Г-8, а будући домаћини скупа најмоћнијих државника на планети – Јапан (2008.) и Италија (2009.) – већ размишљају о мукама које их очекују. Влада у Риму обелоданила је да ће Италија угостити велику осморицу на острвцету Ла Мадалена, смештеном између Сардиније и Корзике. Ово "бекство" с копна сасвим је разумљиво: потребно је по сваку цену спречити протесте антиглобалиста и њихове сукобе с полицијом.