Sezona ratova

PALESTINCI NE UMEJU DA NAPRAVE DRŽAVU. Posle najnovijeg kratkog rata između Fataha i Hamasa u pojasu Gaze, jasno je da u skoroj budućnosti neće biti promenjena geografska karta Bliskog istoka. Umesto da počnu "zidanje" ozbiljne države, Palestinci su se ponovo latili oružja kako bi proverili ko je među njima jači: sekularni Fatah ili islamistički Hamas.

Prvu rundu dobio je ubedljivo Hamas. Borci ove radikalne islamske organizacije "počistili" su protivnike i preuzeli kontrolu u pojasu Gaze koji, uz prostore na Zapadnoj obali reke Jordan, čini palestinske autonomne teritorije. Na prvi pogled priča ne deluje ozbiljno jer je reč o nevelikoj teritoriji od 360 kvadratnih kilometara sa 1,5 miliona stanovnika, ukleštenoj na obalama Sredozemnog mora. U suštini, međutim, pobeda Hamasa ima veliki strateški značaj. Posle uspešnog otpora Izraelu, u ratu prošlog leta, ova radikalna organizacija, za koju tvrde da je zapravo produžena ruka Teherana, još jednom je pokazala svoju zavidnu vojnu moć. Ovoga puta osvojena je i teritorija koja bi možda mogla da postane islamska državica – mali Iran na Mediteranu.

Takva varijanta unela bi nešto sasvim novo u inače komplikovanu bliskoistočnu krizu. Svet, pa i Izrael, računa sa mogućnošću da se u budućnosti zaista "rodi" jedna palestinska država na Bliskom istoku. Dve bi već bile previše, posebno ukoliko bi jedna od njih bila utemeljena na radikalnom islamizmu.

SAD, EU i veći deo arapskog sveta dosad su bili na strani umerenog Fataha i palestinskog predsednika Mahmuda Abasa. Ta podrška bila je i verbalna i finansijska. Posle vojnog poraza Fataha u Gazi situacija se iz korena promenila. Nije sporno da će ovo umereno palestinsko krilo i dalje uživati podršku Zapada, pitanje je šta uraditi s Hamasom.

Tu će, sudeći po dosadašnjem bliskoistočnom iskustvu, glavnu reč imati Izrael. Teško je pretpostaviti da će vlasti u Tel Avivu sedeti skrštenih ruku i mirno gledati šta u komšiluku radi Hamas – smrtni neprijatelj izraelske države. Istorija druge polovine 20. veka kaže, inače, da je glavna sezona ratovanja na Bliskom istoku od maja do oktobra.

U IRAKU JE TRENUTNO "UPOSLENO" oko 160.000 američkih vojnika. Njihov glavni posao, sprečavanje nasilja i uspostavljanje mira, ide baš traljavo. U najnovijem izveštaju Pentagona o stanju u Iraku preovladava pesimistička ocena da se još ne uočavaju znaci smirivanja.

Raport američkog ministarstva odbrane sigurno se nimalo nije dopao predsedniku Džordžu Bušu koji je u januaru gromoglasno najavio novu strategiju u Iraku. Umesto mira i uspostavljanja poverenja između šiita i sunita, iz Iraka svakodnevno stižu vesti o desetinama mrtvih. Za Amerikance je posebno poražavajuće to što osetno raste i broj njihovih žrtava.

Američki problemi nisu ograničeni samo na iračko ratište. Uočava se i dramatičan porast broja vojnika koji, posle povratka u domovinu, imaju ozbiljne zdravstvene tegobe.

Istraživanja pokazuju da između 15 i 20 procenata vojnih povratnika iz Iraka pati od psihičkih problema. Dosad je američka armija imala na raspolaganju oko 300 psihologa i psihoterapeuta koji su na 30 klinika pokušavali da vojnicima izbace iz glave ratne iračke traume. Ovaj broj se pokazao kao nedovoljan pa je Pentagon bio prinuđen da angažuje još 200 stručnjaka. Njihovo umeće koštaće američku državu dodatnih 33 miliona dolara.

NEMAČKA SE POLAKO OPORAVLjA OD SAMITA G-8, a budući domaćini skupa najmoćnijih državnika na planeti – Japan (2008.) i Italija (2009.) – već razmišljaju o mukama koje ih očekuju. Vlada u Rimu obelodanila je da će Italija ugostiti veliku osmoricu na ostrvcetu La Madalena, smeštenom između Sardinije i Korzike. Ovo "bekstvo" s kopna sasvim je razumljivo: potrebno je po svaku cenu sprečiti proteste antiglobalista i njihove sukobe s policijom.