Савет

Пре неколико дана док сам седео с директором представништва, зазвонио му је телефон. Био је то његов син, студент једног московског универзитета. Похвалио се положеним испитом.

После тога започели смо разговор о образовању у Русији. Он ми је објаснио да бесплатног студирања скоро да нема. Занемарљиво мали број студената државних универзитета стекне право на студирање на рачун државе. То су обично студенти који су много изнад просека или деца без родитеља и таквих је 2-3% од укупног броја уписаних.

Прошло ми је кроз главу да док сам студирао никад нисам размишљао о трошковима, о школарини... и опет ми је било тешко. Како ли је онима који поред рада који је потребан да би испунили студентске обавезе морају и да мисле како да плате студирање. Знајући да много људи у Русији преживљава, да стандард просечног човека није баш завидан питао сам могу ли деца сиромашних да се образују или је то прошлост. Он се нашалио рекавши да они чекају нову револуцију и нове совјете.

Наравно брзо смо се вратили у стварност и рекао ми је да већина руских студената негде ради. Обично су то послови са краћим радним временом или сезонски послови, послови који омогућавају да се и ради и учи. Има и случајева да неко 2-3 месеца ради, заради неколико плата и скупи новац за студирање. После тога са радом прекида и потпуно се посвећује студирању.

Покушали смо да упоредимо образовни систем у Русији са нашим у Србији. Међутим испоставило се да не можемо ни да набројимо све приватне универзитете, а камоли да их рангирамо по квалитету.

Исто тако покушај поређења неког београдског и московског универзитета био би бесмислен јер ми смо давно студирали и једно је било пре десет и двадест година, а друго је данас.

Ми данашњи квалитет и знамо. Знајући да се у Србији на државне факултете уписује пристојан број оних који не плаћају школарине и да су државни факултети цењенији од приватних, мој закључак је био да треба студирати у Србији. Он ми је одговорио питањем да ли је боље завршити средњу школу (колеџ) у Русији и запослити се или у Србији са факултетском дипломом седети код куће. Тврдио сам да су у моје време факултети Београдског универзитета у свету били цењенији од многих руских. Његов одговор је био да нечији пут више одређује то где ће се укључити и шта ће радити након завршеног факултета а него квалитет универзитета на коме је студирао.

Разговор је отишао даље. Тачније претворио се у поређење Србије и Русије. Позивајући се на приче неких својих пријатеља, причао ми је о проблемима лечења у Србији. У државним клиникама на преглед код специјалисте чека се и по неколико месеци, приватне су многима прескупе. У Русији приватних клиника је много више и због веће конкуренције цене су ниже. Оно што је много битно многе приватне клинике прихватају осигурање оних који раде у великим и финасијски стабилним фирмама јер наплата не долази у питање.

Поучен неким искуством, вероватно, тврдио је да је однос лекара према пацијентима у Русији бољи него у Србији. Говорио је да неке клинике у Русији имају бољу опрему и да је већи број опремљених и квалитетних клиника. Рекао ми је да због чињенице да сам млађи испред мене ће бити још нека комбинација и да ћу имати право избора. Пожелео ми је добар избор. На крају је констатовао да је он на заласку каријере, да је за њега касно за нове комбинације и да је у овом моменту без обзира на љубав према Србији његов избор - Русија.

Горан Антонић, Русија

..................

НАПОМЕНА:Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.