Лопови су повлашћени

Прошло је више од две деценије од смрти Југославије и више од једне деценије од окончања ратова за њено наслеђе. Није чудо, међутим, што су односи међу државама наследницама неретко тешки упркос протоку времена које лечи све, јер ратови су с малом паузом потрајали читаву деценију. Много зла су некадашњи грађани Југославије једни другима направили као грађани држава наследница у настајању. Из Европске уније предвођене Немачком, чија је улога у разбијању Југославије била истакнута, данас стижу иницијативе за поправљање односа међу суседима. Наравно, интереси данашње ЕУ и држава наследница Југославије ту се подударају. Националистичке зађевице никоме нису у интересу.

Отуд су се варнице које су избиле између председника Србије Томислава Николића и председника Хрватске Иве Јосиповића морале угасити. ЕУ је утицала на премијере, Зорана Милановића и Ивицу Дачића, да закораче ка нормализацији односа Хрватске и Србије. Ова двојица су то и урадили, а онда се председник Николић понео као љубоморно дете које је, док је гост био у кући, неутешно плакало што му се није посветила заслужена пажња. Било је то непријатно искуство које би, ако се буде понављало, самог председника могло одвести у изолацију, упркос недавној посети Црној Гори. Оно што је позитивно у целој причи јесте да Србија неће бити изолована благодарећи разборитој регионалној и спољној политици Владе Србије. Истовремено, сада је свима видљиво које су користи од чињенице да је председник дао оставку на место шефа политичке странке, јер да није, могуће је да би читава влада кренула изолационистичким самоубилачким путем.

Но, председника Србије треба похвалити за израду платформе о Косову, јер она је у свом највећем делу веома добра пошто јасно указује на правце на којима треба тражити решење косовског проблема и ставља добробит људи изнад територијалних питања. Два спорна става о томе да „ништа није договорено док се све не договори” и о прекиду „техничких преговора” нису ушли у коначни текст. Оваквим исходом незадовољни су ДСС, који упорно гура нереалну политику према Косову како би привукао српске националисте, и ЛДП, који и на питању Косова доказује САД и ЕУ да се на њега увек могу ослонити. ДС се, пак, упркос прилично немуштом маневрисању, како би наводно указао на сукоб између председника и владе поводом Косова (иако је било јасно да је председник попустио) ипак приклонио оној политици која је у великој мери наставак косовске политике Бориса Тадића, чије су четири тачке у великој мери разрађене у коначном тексту платформе.

Но, ма колико то чудно звучало, лако ћемо за Косово, тешко ћемо са собом, оваквима какви смо. Не ради се ту само о олигархији, пословној и политичкој, изузетно ниском квалитету политичара, о чему је аутор ових редака релативно често писао. Реч је о трулом систему који је нагризао сваку пору не само државе него и друштва. Трулеж је толико напредовала да где год човек прстом пипне пропадне. Професори на Правном факултету у Крагујевцу, који су узимали мито од студената, на путу су да се извуку и не добију заслужену казну, јер случај би могао застарити. Студенти, па чак и на Филозофском факултету у Београду, варају на испитима, плагирају семинарске, а у последње време и дипломске радове. За плагирање су казне изузетно благе; студент ухваћен у таквој работи не може полагати испит до краја текуће школске године. Штавише, и за плагирање дипломског рада казна је иста, а онај ко је ухваћен у дословном преписивању читавих страница туђе књиге, то јест у крађи, нада се (с пуним правом) подршци факултетских власти. Док се на озбиљним универзитетима у свету (не само на Оксфорду и другим старим универзитетима у западној Европи или у САД, већ и на, од београдског универзитета млађој, љубљанској универзи) за плагирање губи право на студирање на дотичној установи, овде су изгледасумњиви они који плагијат открију, а покраденог ионако нико ништа не пита.

Слично томе, крадљивци и обијачи кола надају се подршци полиције. Неретко је и имају, јер учестале крађе, на пример, на београдској Бањици, ретко се, ако икад, откривају, а писцу ових редака није и не може бити јасно да полиција нема сазнања ко их врши. Исто тако, зар се крадљивци бакра, било жице,било казана за печење ракије, не могу похапсити, ако полиција зна ко бакар откупљује? Утолико, премијер Дачић знатно боље води спољну и у склопу ње регионалну политику владе него Министарство унутрашњих послова. Тужно је, али не и мање истинито: у постјугословенској Србији лопови у свим сферама друштва повлашћени су у односу на покрадене, релативно вредне и поштене грађане.

доцент на Филозофском факултету у Београду