Убица звани Знак питања

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 18. априла – Хиљаде студената синоћ је са свећама у рукама билo на бдењу у кругу универзитета Вирџинија Тек. И данас настављају да, полагањем цвећа и другим изразима туге, одају пошту жртвама најсмртоносније пуцњаве у историји САД – Данијелу Пересу Куеви, који се са знањем четири језика спремао да обигра свет, лепој Рими Самахи, чија је специјалност била креативни плес, и многим колегама.
Присећају се и дружења кога више неће бити, разговора с пострадалим девојкама и младићима, као и најсмелијих прекинутих појединачних снова амбициозне генерације, али се готово нико не сећа нечег што је изговорио починилац масакра – такође њихов вишегодишњи колега, јужнокорејски имигрант и студент четврте године енглеског језика Чо Сеунг Хуи (23). "Није проговарао ни реч" – каже Пол Ким, који је с Чоом похађао исту наставу.

Младић о коме сада причају и Америка и цео свет, згранут прекјучерашњим крвопролићем у кампусу вирџинијског универзитета, другима је досад био познат као "ћутолог". Момак који је толико био затворен у себе, да га нико није видео како ћаска с неким другом, нити да има девојку. Није разговарао, кажу, ни с петорицом "цимера", распоређеним два по два у три собе студентског стана у кампусу.

Није се представљао ни професорима. Кад је једном од свих студената на часу затражено да напишу како се зову, он је уписао само – знак питања. "Да ли ти је име Знак Питања" – упитао га је професор, добивши уместо одговора опет само ћутање, које је деловало као одобравање…

Они који су некако успели да га упознају, причају да је волео да се идентификује као "Знак Питања". Сада се због њега, дуги низ знакова питања надвија над целом Америком, где подробна истрага мало помало покушава да открије – шта је Чоа, пред дипломирањем, нагнало да ликвидира 32 студента и професора, а онда и себе.

У одгонетању врло загонетног карактера тог сина власника сервиса за хемијско чишћење у предграђу Вашингтона, засад највише помажу писани трагови које је оставио за собом. Нађена је, тако, његова белешка, која не делује као опроштајно писмо, из које се види да је био гневан према околини, нарочито према "богатима и привилегованима" а у којима је видео сметњу сопственим плановима.

Његови професори кажу, уједно, да су му литерарни радови били пуни "морбидних израза и приказа убистава" који су застрашивали поједине студенте. С том околношћу су били упознати органи управљања и реда на универзитету, али "нису ништа могли да предузму, јер осумњичени није исказивао непосредне претње никоме, него је само писао неуобичајене песме и драме".

Али, масовне убице су толико испуњене горчином да оне и никад и не прете конкретно него само желе да убијају – каже професор форензичке психологије Луис Шлесингер. Таква дијагноза многима је знак да друштво треба да се више посвети превентивној бризи за "уздрмане душе".

У току су и друга преиспитивања околности, па и система. Сваке године Америку потресе, у просеку, око 20 масовних убистава, за каква важе ликвидације најмање четири особе у једном акту – прецизира у "Лос Анђелес тајмсу" професор кривичног права Џејмс Ален Фокс.

Шире статистике су такође упозоравајуће. Опет у годишњем просеку: ватрено оружје однесе животе 30.000 Американаца и користи се у око 300.000 аката насиља, а то све нацију кошта, на разне начине, неких 100 милијарди долара. Уз то, наводи се да више од 40 одсто домаћинстава овде поседује ватрено оружје, што је "један од највећих таквих процената у западном свету".

Право на личну одбрану или "револверска култура" овде су део поретка. Недавна Галупова анкета је показала да је већина испитаника "задовољна постојећим законским регулисањем поседовања оружја". Ти прописи омогућавају прилично једноставну набавку разних "пуцаљки" па и револвера из којих је пуцао и Чо, чија су бар по три зрна нађена у телима тридесетак људи које је ранио.

Званична Америка почесто ставља примедбе другим земљама за "претерано наоружавање", али унутар себе не налази снаге да обузда ни јавно ни приватно наоружавање – примећују хроничари. Противници таквог курса предлажу појачавање контроле продаје оружја, али законодавци нерадо прихватају такве савете.

Политичари се, наиме, плаше, да би супротстављањем "револверској култури" изгубили подршку већине, традиционалистички настројених, бирача. Таква уздржаност или противљење рестрикцијама у поседовању оружја, испољавају се и у садашњој председничкој предизборној кампањи.

Медији истичу, међутим, посебно опомињући пример из вирџинијског масакра. Реч је о професору инжењерије, румунском Јеврејину, Ливију Либрескуу (67). Као дете је преживео, кажу, холокауст а потом и прогоне комуниста, али не и хице Чоа, због чијег се злочина у Америци множе – знакови питања.