Ново мешање карата

Мало ко је сањао да ће се Србија за шест месеци овако и оволико променити. У политичком смислу, то више није иста земља. Показало се да систем са непосредно изабраним председником различито функционише када председник има иза себе странку и када изађе из ње. Николић је основао и до победе подигао СНС, а онда је оставио Вучићу, „политичком сину”, којег је именовао и за секретара Савета за националну безбедност. Вучић је постао, не само суверени господар СНС-а, што можда није лоше, већ и Србије, што можда и није добро. Извори моћи су му формално, вицепремијерска позиција, Mинистарство одбране и контрола свих тајних служби, као и чињеница да је шеф тренутно најјаче странке. Неформално, ту је и помоћ и подршка Запада. Коначно, ореолу моћи допринели су и храбри потези као што је хапшење Мишковића. Влада коју формално води Дачић, а суштински Вучић, од формирања је прилично неусклађена и свадљива. Односе у владајућој коалицији можемо посматрати кроз три релације: однос СНС-а и других странка у влади, однос владе и председника републике и односе унутар СНС-а. Када је реч о првом, Дачић и Вучић вуку неспоразуме из прошлости још од 2008. Вучић верује да су га СПС и Дачић спречили да постане градоначелник Београда. Можда је тој атмосфери допринела чињеница што су се о влади најпре договорили Николић и Дачић, а тек касније то саопштили Вучићу. О односу Вучића и других лидера у влади говориафера „листинг”, након које су се министри понашали „тише од воде и ниже од траве”! Хапшењима је створена атмосфера страха и то, пре свега, унутар владе, а затим и шире у пословним и другим круговима.

Мали проблем је што хапшење „лопова” иде лакше и брже него доказивање и процесуирање њиховог „лоповлука”. Већ дуже време на делу је трвење са Динкићевим партнерима из УРС-а у Крагујевцу и Зајечару. Министар Селаковић и потпредседник владе Љајић изнели су дијаметрално супротне верзије око помоћи оптуженима у Хагу. Агонија и сукоб Дачића и Вучића око избора директора полиције траје више од два месеца. Коначно, кулминација тих и таквих односа је прозивање Дачића око умешаности и сарадње са Шарићевим људима. Односи у влади доведени су до усијања и велико је питање да ли ће влада моћи да настави даље.

Кад је реч о односу владе и председника републике, видели смо бар на два примера да постоје две политике. Први пут, приликом усвајања резолуције о Косову,и други пут, приликом посете Србији премијера Хрватске Милановића. О односима унутар СНС-а, делимично говоре и односи између владе и председника републике, али то се видело и приликом изјаве заменице председника СНС (са замрзнутим статусом) и гувернерке Народне банке Јоргованке Табаковић када је након саслушања Милана Бека коментарисала како је он вешт, интелигентан, и „уме да се провуче кроз рупе у закону”, на шта је истог дана уследио одговор Вучића.

Све ово указује да имамо ново мешање карата, било да влада опстане билода се иде на нове изборе. Избори су свакако један од могућих расплета овог замешатељства. У овом тренутку избори највише, или готово једино одговарају Вучићу и делу странке који он контролише,и то из више разлога. Прво, Вучић је политичар с највећим рејтингом и изборимаон би материјализовао, односно капитализовао поверење које тренутно ужива. Друго, након избора имао би реалне шансе да и формално постане премијер. Треће, избори би били најбољи начин да очисти странку од оних који нису сто одстоњегови и од оних који му више нису потребни. Који су проблеми да се одмах иде на изборе? Прво, мора да се сруши влада и за то неко мора да буде одговоран, односно како објаснити грађанима зашто се иде у превремене изборе након непуних годину дана. Друго, неизвесно је да ли би за тако нешто имао подршку споља. Треће, непознаница је како ће се на тим изборима понашати председник Николић, човек који је доносио највише гласова напредњацима, који има подршку по дубини странке, који има преосталу инфраструктуру и своје људе, као и своје адуте. Дакле, највећа енигма следећих избора, кадгод они буду одржани, биће понашање председника Николића. Вучић је висок рејтинг постигао хапшењима, енергијом и вољом да се реши питање корупције. То враћа веру и наду грађанима за некуврсту успостављања правде, мада хапшењима скаче рејтинг али не и животни стандард. Истовремено, та борба је пуна ризика и производи пуно непријатеља. Са друге стране, ако до избора не дође врло брзо, код грађана може постепено падати ентузијазам на шта већ указују нека истраживања. Вучић је дуго у политици и добро зна да ништа не пролази брже од поверења народа.

За излазак на изборе, постоји само један фактор који не зависи од Вучића и пред којим је чак и он немоћан. То је исти онај који је рекао Камеруну да излазак из ЕУ није најбоље решење. Док се чека њихова сагласност, влада ће бити као Ђекна – још није а кад ће не знамо... 

професор Факултета политичких наука