Колико Србија има стручњака

Вест да ће у будућој фабрици чипова бити посла за 1.000 инжењера за високе технологије, свакако је за радовање. Оно што баца сенку на ову вест је чињеница да може да се догоди да Србија толико стручњака ипак – нема.

Са универзитета је одмах стигао одговор да не треба да бринемо, а увек се могу позвати и наши из иностранства. У прилог овој тези иду и подаци Републичког завода за статистику о 50.000 незапослених факултетски образованих становника…

Питање је, међутим, колико је њих заиста на бироу, а колико их је већ потражило посао преко границе. Јасно је и да у овој популацији доминирају дипломци друштвених, а не природних и техничких наука. Школе и факултети из ових групација зврје празни, док се одобрава готово неограничени упис у економске и правне струке. У овој држави се још нико озбиљно не бави планирањем „производње” кадрова, нико не зна тачно колико стручњака имамо нити које струке ће нам бити потребне за, на пример, 20 година.

Да би се одговорило на позив о запошљавању 1.000 стручњака, неопходно је прво да имамо базу података о нашем школованом кадру који је без посла, а који је на располагању у Србији. Такође нам је потребна база података о нашим стручњацима у иностранству, које такође можемо искористити за овај, али и за неке друге велике и мале послове.

Таква база не постоји, не знамо чак ни колико их је отишло из Србије у претходне две деценије. У јавности се „жонглира” подацима од неколико хиљада до пола милиона стручњака. Дакле, не знамо ни тај, основни број.

Оно што знамо, јесте да дипломци који напуштају Србију углавном имају дипломе факултета природних и техничких наука. Сваки трећи академац који заврши Електротехнички факултет одлази у иностранство. За неколико година у САД је издато више од 250 радних дозвола нашим инжењерима електротехнике, и то без претходне нострификације диплома. Готово иста ситуација је и са осталим техничким факултетима. И на Рударско-геолошком факултету кажу да од десет најбољих дипломаца – пет оде у иностранство.

Министарство просвете, додуше, има својеврстан регистар српских научника у иностранству, али у њему је од 2008. године сакупљено тек око 600 имена. Дакле, преостаје једино да се „пешице” позивају факултети и испитују да ли они, којим случајем имају неке податке.

Јасно је шта нам је чинити: ајмо за почетак да попишемо колико нас је остало, а колико отишло. У ери чуда модерних технологија, не би требало да буде тежак посао ни да се пронађу адресе и бројеви телефона. Толико сигурно може да се уради, не чекајући стратегије, скупштинске и владине одлуке о томе како треба да изгледа Србија за 20 година. За почетак ће и то бити довољно када нам опет неки странци бану са идејом о запошљавању наших кадрова.