Мој животни став – никад се не предај

Соња Петровић је једна од најбољих професионалних кошаркашица на свету. Има уговоре са два најбоља клуба на планети. Члан је Спартака из Москве, четвороструког првака Европе, и Чикага, шампиона Америке.

Рођена је 18. фебруара 1989. у Београду у браку Радослава и Невенке. Има две године старију сестру Милену. Све време школовања била је „вуковац” и ђак генерације, а сад је на крају студија организационих наука у Београду.

Кошарку је почела да игра у Чукаричком, који је основао и као тренер водио њен отац, до тада генерални секретар Кошаркашког савеза Југославије. За репрезентацију Србије одиграла је више од 100 утакмица, а 2007. је проглашена за најбољу младу играчицу Европе. 

Који српски клуб је био и ваш?

Кошарку играм 17 година. Првих шест година била сам у Чукаричком, а после тога у Црвеној звезди за коју сам играла све до одласка у иностранство. Поносно кажем да су „црвено-бели” мој клуб и моја највећа спортска љубав.

Како вам је у Спартаку?

Све је на највишем нивоу. Оно што нас издваја од осталих екипа јесте породична атмосфера. Мени је ово пета сезона у клубу, и то је најбољи доказ да смо сви задовољни, а Спартаку дугујем посебну захвалност што ми је дозволио да играм и за Чикаго. То се памти заувек.

Колико сте плаћени?

У сваком уговору стоји да је износ пословна тајна. Једино могу да кажем да су за врхунске играчице износи у Европи већи него у Америци.

А шта је с игром за државни тим?

Мени тело каже: „Било је доста”. У периоду мог највећег раста, око 16. године, била сам врло оптерећена. Затим су уследили велики напори у клупским мечевима, па и честе повреде. То је једини разлог што у 23. години и не размишљам о најбољем саставу Србије већ о – скором завршетку каријере!

Сем новца, шта сте све добили од спорта...

Кошарка ми је омогућила много тога: стекла сам нове пријатеље, пропутовала свет, научила неколико језика... Ипак, највећи допринос је филозофија живота. Јер, то је брза игра, све се одлучује у тренутку, на малом простору, а правила су компликована и зато сматрам да кошарка веома развија интелигенцију играча.

...а шта сте изгубили?

Искрено речено, највише сам изгубила – здравље. Иако у свету професионалних спортиста важим и даље за младог играча, моје тело се сваког јутра не осећа тако. Због тога ме будућност мало и плаши. Поред тога, иако се трудимо да што више будемо заједно, веома ми недостаје породица.

Шта обележава вашу игру...

Током каријере сам радила с 23 тренера и сваки од њих је потенцирао моје добре особине, а кориговао лоше. Мој спортски мото је – никад се не предај!

...а шта ваш живот?

Сама сам изабрала животни пут и зато немам право на незадовољство. Ову одлуку употпуњујем успехом и лепотом живљења. А да бих успела морам снажно да верујем у оно што желим да би то постало моја стварност.

Учите ли из победа...

Увек сам била у екипама које су имале велики број победа, али победа никад није доста, јер уз њих иду радост, задовољство, страст... Зато је свака следећа утакмица најважнија. Уз велике екипе, а и уз велике играче, иду, понекад, и велике грешке, а све ово може да се пренесе и на  свакодневицу, на живот. Зато је вера у успех пола пута до циља.

...а из пораза?

Неуспех је само једна степеница на путу ка успеху и зато би после тренутног бола, туге, жала одмах требало да следи рад. Јер, без великог рада, храбрости и вере у себе не иде се на победу.

Да ли имате љубав?

После повреда и времена проведеног по болницама, теретанама опет уживам у мојој првој љубави, у кошарци. Разуме се – ту су и симпатије... Али спортски стил живота, ипак, све диктира и све условљава, па и љубав. 

Шта вам је важно код мушкарца?

Важно је много тога: шарм, образовање, способност, стил... Међутим, за мој номадски живот најважнији су искреност и поверење.

Кад се осећате моћно?

Када ми неко каже да мисли исто што и ја или да би одиграо исто што и ја. Осећај да је одлука исправна и квалитетна доноси сигурност. Ипак, знам и да тамо где двоје кажу да мисле исто, једно, обично, не мисли ништа.

Јурите ли срећу или је изазивате?

Највећа срећа је бити задовољан оним што јеси, а не оним што поседујеш. Често, пре него што кренем да изазивам срећу проверим да ли је, можда, већ и имам. Веома сам срећна и због сазнања да сам усрећила друге.

Које емоције су најснажније?

Моћна је свака емоција која се тешко контролише. Један од мојих највећих проблема јесте недовољно добра контрола емоција. Када томе додамо изузетну снагу тих емоција, ето пехова у игри. Покушавам да говорим полако, а да мислим и играм брзо. То ми често не успева и израз лица, па и говор тела, штете мом кошаркашком лику. На срећу, ван терена то је све под бољом контролом.

Шта планирате...

Да одрадим важеће уговоре без повреда и да завршим факултет што пре. Жеља ми је да једног дана радим као професор, и то у области природних наука. У будућности актуелна ће бити и питања – где ћу живети и кад ћу формирати своју породицу. 

...а о чему сањате?

У суштини не сањам. Моја кошарка, моје студије, мој живот... Усавршавање је као да пливам узводно са лоптом у једној руци и књигом у другој, и чим бих застала вода би ме вратила уназад. Зато нема стајања, ни сањања. Не каже се за џабе да се – само код ленштина снови умножавају...

-----------------------------------------------------------

Први малолетни професионалац

Кад сте и како пошли у свет?

Имала сам 17 година и осам месеци. Догодило се то упркос ставу нашег савеза да на то немам право до 18. године. Ипак, Светска кошаркашка федерација (Фиба) начинила је преседан. И била сам прва на свету која је постала професионалац пре пунолетства. Мој нови клуб била је Барселона, па Бургос и Спартак, чији сам и сад члан. Додуше, прошлог лета сам, за време паузе у Европи, била члан Чикага. У Америци сам се, и у клубу и приватно, уз наше исељенике, осећала као код куће.