Фиксни курс – није немогућ

За годину и по дана Србија може да озваничи фиксни курс динара, али такав девизни курс нико не може да уведе преко ноћи, јер морају да постоје претпоставке да би се то постигло. Као што је рекла Кори Удовички, бивша гувернерка НБС, да бисте увели такав курс морате да имате економску политику која је спремна да направи резове који ће довести до смањења свих дефицита – од буџетског до спољнотрговинског који неће бити већи од два или три одсто, односно пет процената БДП-а. Једног дана то ће неко, ко буде имао храбрости и визију, морати да уради, јер није то реч само о фиксном курсу, већ о сету мера за покретање привреде, рекао је Драган Ђилас, председник Демократске партије у интервјуу „Политици” после вишедневне дебате на ту тему.

Да ли је то изводљиво у тако кратком року, када је буџетски дефицит сада око шест одсто БДП?

Није то преамбициозно. Не треба држава више да финансира бесмислице које ништа не доносе. Много ми значи гондола од Брзећа до Копаоника, ако ће неко сам да је направи, а не да држава и за то списка десет милиона евра. Лепо је да неко направи хотеле на неким планинама, а не да држава за то да 40 милиона евра. Озбиљне уштеде могу да се направе ако кажете нећу да финансирам 10.000 евра по радном месту у свакој области, већ само у онима које су извозне или у пољопривреди која је наша највећа шанса.

Економисти кажу да би фиксни курс испразнио девизне резерве за годину дана?

Ако не би било других пратећих мера вероватно би довео до тога да сваки курс који одредите буде нереалан. Дошли смо до тога да неки људи који себе називају озбиљним економистима причају како фиксни курс погодује увозницима, а не извозницима. Питајте привреднике који курс њима одговара. У свим ценама, пошто је рок наплате од три до шест месеци, урачуната је могућност да динар изгуби вредност. Због тога су све цене веће.

Фиксни курс, сам по себи, није споран, али како га одржати?

Фиксни курс је само крај једне приче у којој имате озбиљан економски програм. Смањите партијски утицај на рад и пословање јавних предузећа и могућност да свака нова власт може да запосли неколико стотина нових људи. Тако та предузећа постају рентабилнија. Исто то урадите и код локалне самоуправе. Када свега тога нема онда држава каже – пустићемо динар лагано да пада и тиме ћемо да „испегламо” све диспаритете. Онда се држава задужи четири или три и по милијарде евра. Динар оде на ниво за који свако каже да је прецењен као сада. Једног дана мораћемо да враћамо те кредите и еври ће нам зафалити. Створиће се велика тражња за еврима и курс ће да оде на 130, 140 динара за евро у року од неколико месеци.

Јесте ли Ви баш спремни за такве резове?

Може да се прегледа мрежа здравствених установа. Да се види да ли има у три града на 20 километара три болнице попуњености 50 одсто. Могуће су реформе и уштеде и у образовању, јавној управи. Да Вас питам – где је отишло оних 1,5 милијарди евра узетих пре три дана?

На плате и пензије. Да ли бисте Ви били у стању, да сте сада на власти, да кажете – плате у јавном сектору и пензије морају да се замрзну? Претходна влада демократа то није била кадра.

Треба људима рећи – ово је реално ово не. Знате ли колико сам пута ушао у сукоб са претходном владом. Рецимо, око тога да ли могу да повећам цену грејања зато што је гас поскупео 50 одсто. Био сам на састанку на коме су били премијер, министри, политичари и који су ми објашњавали да је то политика. Рекао сам им да то није политика Ако држава има пара да субвенционише цену гаса за грађане, онда је то политика, а ако нема тога – цена грејања зависи директно од цене гаса.