(Не)брига о пацијентима

Студенткиња Економског факултета Даница Ћирковић (24) из Крагујевца преминула је јер није имала новца за трансплантацију срца у иностранству. Она је само један од пацијената са тешким срчаним проблемима који нису дочекали ново срце јер њихова породица није успела да прикупи на време паре за интервенцију у неком од страних здравствених центара.

У Србији се пресађивања срца не раде већ 14 година, а држава не финансира лечење у другим земљама. Годинама се понавља иста прича – неко се разболи, обрати се за помоћ лекарима који констатују да је неопходно пресађивање срца, а држава не плаћа трошкове за операцију која кошта око 150.000 евра.

Породице пацијената тада чине све да дођу до новца, па се одлучују за продају имовине, подизање кредита и задуживање код пријатеља, а покушавају и да организовањем хуманитарних акција сакупе паре.

Све то траје месецима, некада и годинама, а време је пресудан фактор за преживљавање ових пацијената. То је случај и са деветогодишњом Тијаном Огњановић из Раковице, којој је потребна трансплантација срца.

Њена породица је сакупила новац за лечење у Бечу, али док се то чекало, њено здравствено стање се погоршало и лекари сада не смеју да је оперишу. Овој девојчици једино могу да помогну лекари у Америци, али је потребно набавити двоструко више новца.

И шта сада? Организовање нових хуманитарних акција је једно од решења за родитеље ове девојчице, али је питање да ли ће њено срце издржати уколико се држава активније не укључи и помогне да се Тијана оперише.

Просто је невероватно да пацијенти годинама умиру, иако помоћ у њиховом случају постоји, а да држава ћути. Како је могуће да држава може све да препусти породицама пацијената и да се понаша као да нема никаквог удела у томе?

Уколико неко плаћа здравствено осигурање, зашто не може да очекује да ће добити све оне операције које су му неопходне? Због чега, уколико у Србији има педесетак пацијената који чекају трансплантацију срца (не зна се тачан број јер не постоји регистар), надлежни не обезбеде средства за њихово лечење?

Надлежни се позивају на Правилник о упућивању у иностранство, који не дозвољава да се пацијенти шаљу на трансплантацију у друге земље. Он, додуше, може да се промени али то треба да уради „неко други”.

Тај други је Министарство здравља, па остаје недоречено због чега РФЗО није тражио од ресорног министарства да промени документ, али и због чега нико у Министарству здравља није могао да тражи његову промену, како би се продужио живот пацијентима. Звучи невероватно да због једног документа неко не може да се пошаље на операцију од које му зависи живот.

Решења постоје – једно је да држава стане иза пацијената и плати им неопходну операцију, а друго је да се што пре крене са трансплантацијом срца у Србији. Треба само неко од надлежних и да их реализује.