Ауто-стопом под кечетом од Београда до Крагујевца

Читајући дневну штампу стекао сам утисак да се повећава нетрпељивост између Срба и Албанаца. Пошто не верујем много медијима, да бих стекао праву слику о животним приликама у појединим крајевима наше и суседних држава, волим да је, путујући, осетим својим чулима.

Пре три године путовао сам аутобусом од Рожаја преко Пећи, Приштине, Гњилана до Бујановца. Нисам хтео да се изјашњавам као Србин. Током вожње, углавном сам ћутао, али су ме брзо провалили већ на граници између Црне Горе и Косова. Кондуктер је ишао од путника до путника уписујући имена и презимена на неки формулар, потребан граничној полицији. Кад сам рекао своје име и презиме сви су погледали у мене. На граници је кондуктер само дао онај формулар са именима путника и одмах смо кренули даље. Од Пећи до Приштине ишли смо новим аутопутем. У Приштини сам после сат и по чекања на новој аутобуској станици прешао у аутобус за Гњилане, а тамо у трећи аутобус за Бујановац после два сата чекања. На граници у Кончуљу иста процедура, само што је формулар шетао од путника до путника, који су се сами уписивали. Охрабрио сам се па сам се уписао ћирилицом. И на овом прелазу иста процедура. Полицајац је узео онај формулар и одмах дао знак да можемо даље.

Пре две године супруга и ја смо нашим колима пропутовали целу Албанију у коју смо ушли из Македоније, јер смо били на краћем одмору у Охриду.

Обишли смо Елбасан, Фијер, Влору (нашки Валону) Саранду на крајњем југу Албаније, одакле се види Крф, а потом, централном Албанијом, Ђирокастро, родно место Енвера Хоџе, Тирану, Дурес (нашки Драч) и Скадар. У Црну Гору смо ушли на прелазу према Улцињу.

На овим путовањима нисам доживео никакву непријатност. Да ли без непријатности може по Шумадији да путује Албанац? Решио сам да то проверим. Како?

Одлучио сам се за ауто-стоп и изабрао сам деоницу Београд–Крагујевац; ранац на леђа – а да личим на Албанца, покрио сам главу кечетом. (Као што је шајкача српска капа, тако је кече албанска капа.) Кренуо сам из Београда са Дунав станице. Уместо подигнутог палца, знака ауто-стопера, користио сам Ђиласову бус-плус картицу. Код ауто-стопера важна је бесплатна вожња. Пошто имам више од 70 година у Београду се возим бесплатно (бус-плус стопом). Ушао сам у аутобус 33 с намером да на Трошарини ухватим 408 до Раље.

На Дунав станици сам замолио једну госпођу да ме „шкљоцне” како чекам аутобус, а одмах после Славије једног младића, кога сам оценио да неће побећи с мојим апаратом, како седим у аутобусу. Некако ми је било жао што ме нико не примећује. Мене, Албанца, са кечетом на глави. Иако сам добро знао где је Трошарина, чим сам прошао поред бивше фабрике намештаја „20. октобар”, питао сам госпођу која је седела поред мене: „Мољим, где фатам афтабус за Аваљу”?

Док се она размишљала како да ми објасни, једна друга госпођа, која је седела иза нас, рече: „Баш овде. Ово је Трошарина”, и покаже ми руком: „Одавде полазе аутобуси за Авалу”. Захвалио сам са „фаља” и изашао из „тридесеттројке”.

На Трошарини сам се распитивао за аутобус који иде према Раљи, иако сам био добро обавештен, па пошто сам имао двадесетак минута времена, купио сам бурек и појео га седећи у „турском седу” на једном од перона. И ту сам замолио једну девојку да ме „шкљоцне”. Изгледа да ме није добро разумела јер ми је одмах окренула леђа. Ко зна шта је помислила. Матори Албанац хоће „шкљоцање”. Но ја сам шкљоцање добио од једног младића, како чекам аутобус, а од другог како се башкарим бесплатно у бусу 408 на путу за Раљу.

Целим путем од Дунав станице до Раље нисам ухватио ниједан преки поглед и само једном сам чуо: „види, Шиптар”. Право да вам кажем, прибојавао сам се да не налетим на неку будалу која би ме напала, било вербално, било физички. За такав случај припремио сам шајкачу, коју сам држао у џепу ранца, којом бих хитро заменио кече.

Пензионер из Београда

Сутра: Није било непријатно