Ербил, град будућности

Јутарњи лет из Београда за Беч, 25. октобар 2012.

Крајња дестинација Ербил, главни град Курдистана у Ираку.

Приликом чекирања карте траже ми да покажем визу. Пружам гомилу скренираних папира који ни мени нису  најјаснији. Службеник одлази негде, па се након петнаестак минута враћа и каже да је све у реду

Ретко ко иде тамо, па нису баш сигурни како изгледа то нешто што је потребно да се уђе у Курдистан. Ок, идемо даље.

Кратко време трансфера у Бечу и архитектура тог аеродрома која ме увек збуни не дају ми пуно времена за размишљање. Све је у реду, велики полупразни авион, полећемо на време.

Око 3 поподне први обриси града. Изгледа велики, боја земље је некако другачија, зеленила нема много,  река у даљини, а лево планине. Ербиле ево ме.

Мали, потпуно нови аеродром, полицајци професионални, пословично нељубазни, пртљаг срећом стигао у истом авиону у ком сам и ја био.

Излазак из зграде, дивно сунчано поподне, киша тек престала, још све мокро, али окупано сунцем. Чека ме Мухамед, црн, бркат насмејан, у оделу не баш најбоље скројеном.

„Велкам, велкам Владан.”

„Боље те нашао Мухамеде”!

Обриси града у даљини изгледају импресивно Оно што одмах упада у очи су високе зграде од плавог стакла, равница, планина,  простор. Бела огромна Тојота и крећемо.

Један од првих утисака је био и тај да возе огромне аутомобиле и да су скоро сви бели. 

Музика са радија локална, одлазимо у дирекцију, поздрављам се са неким људима које сам имао прилике да упознам, а већину видим први пут.

Ербил, Арбил, Ирбил, Hawler, све су то називи овог града, а мени некако одговара Ербил.

Кажу да на овом месту људи непрекидно живе још од 6500. године пне. Центар града је чувена цитадела, стара скоро колико и насеље. До недавно су у цитадели живели људи у јако лошим условима. Влада Курдистана их је раселила, тренутно се ради реконструкција. Након реконструкције ће поново населити цитаделу, али са људима који се баве старим занатима. Биће то врло интересантно место.

Од те кружне цитаделе град је почео да се шири у концентричним круговима и када се погледа мапа града тако и изгледа.

Град невероватних контраста, сам центар око цитаделе изгледа као да су увели струју у град из 17. века, а како се удаљавам од центра наилазим на најмодерније грађевине, широке булеваре, ланце познатих светских хотела, прелепа насеља са помпезним именима Royal Village, English Village, Italian Village, Empire World, Dream City.

И наравно неизбежни бели аутомобили величине гарсоњере.

Хемин, који је рођен у Ербилу, ми је рекао да је до 2006. године град био само око цитаделе, све ово остало, а то је највећи део града, је изграђено у последњих шест година. 

Тако брза експанзија је наравно узела свој данак који се врло често огледа у недостатку одговарајуће инфраструктуре. Пролазите поред најмодернијег насеља на свету, али тротоар још није поплочан и у случају кише се подразумева блато до колена. Ту је наравно и хронични недостатак продавница, модерни хипермаркети су тек почели да улазе на ово тржиште које је гладно свега.

Одлазак на ручак код Ферјата је било право откровење.

Иза високог црвеног зида се крила огромна кућа у којој живе две генерације. Дечкић од 3-4 године нас је дочекао на улазу и гледао са великим интересовањем. Улазак у велики хол куће, на зиду урамљени извезени цитати из Курана, поред зида угаона софа, на поду стољњак са већ постављеним ручком.

Обавезно изување пре уласка у кућу се подразумева.

Храна изванредна, очигледно је турски утицај велики јер је поврће доминантно. Разне врсте сарми,  јела од млевеног меса, ајвар, пасуљ, јагњетина, пиринач, све смо то обилно заливали добром флашираном водом.

Негде у позадини куће смо чули гласове домаћица које су спремиле ту изванредну храну, али нисмо имали прилике да их видимо.

Након ручка прелазимо у дневну собу. Најмодернији намештај, тешке завесе, скупоцени тепих, најновији LED телевизор, златни детаљи на плафону. Ту нас чека баклава и чај. Све време нас служи домаћин. Пријатни насмејани људи, гостопримљиви, љубазни, да поједноставим, добри људи.

Људи као и град, од традиционалних курдских ношњи до најновијих одела светских дизајнера, све је измешано. Постоји култура изласка у ресторане, како оне са националном кухињом, тако и оне у којима се  служе интернационална јела.

У тој области најјаче позиције држе Либанци и Турци. Великих светских ланаца брзе хране нема, али одлична кафа може да се попије у Costa Rica Cafe, а добар хамбургер у Burger Queen.

Посебан део приче је кварт који се зове Ankawa, који је насељен искључиво хришћанима. Мало другачији изглед кућа, препун малих продавница у којима се могу наћи алкохолна пића, безброј ресторана у којима се сервира храна са свих страна света.

Овде је за Божић била постављена и највећа јелка на Блиском истоку.

Неколико цркви, нема џамија. Нема ни верских нетрпељивости. У Ankawi су углавном смештена и страна конзуларна представништва.  Приметан је велики број салона за лепоту. Жене су прилично еманциповане, могу да раде, возе кола, али још је немогуће видети саму жену на улици или у ресторану.

Једна од првих ствари на шта странцима скрећу пажњу јесте да будемо крајње опрезни приликом комуникације са женама, шта се сме, а шта не. Доста тога није препоручљиво. Историја Курда је била доста бурна, већина мушке популације је наоружана, према томе – памет у главу.

Сналажење у граду није компликовано због саме структуре града, али стил вожње је типично блискоисточни. Уколико пут има три траке, вози се у најмање пет колона, уколико неко жели да уђе у траку у којој сте ви, урадиће то прилично опуштено, без обзира на то што се ви не слажете са тиме. Обавезног осигурања нема, тако да се све настале штете решавају на лицу места исплатом у кешу. Амерички долари су потпуно прихватљиви.  

Град који је за мене као и многе друге који су дошли овде право откровење.

Влада Курдистана, на челу са породицом Барзани, планира да за неколико година ово место претвори у нови Дубаи. Видећемо, како су кренули имају све шансе да успеју у томе.

Идем мало да кружим улицама Ербила, Ирбила, Арбила и Hawlera, уз поздрав „сарћао”, видимо се!

Срдачан поздрав,

Владан Килибарда