Жртве насиља

Замислите следећу ситуацију: у комшијском стану чује се вика и пригушени јауци и плач деце, који јасно асоцирају на то да комшија у пракси спроводи идеју да је „батина из раја изашла” и дели „васпитне” шамаре жени и деци. Шта ћете ви урадити? Да ли ћете позвати полицију и пријавити насилника? Или ћете појачати телевизор како бисте заглушили глас савести која вам говори да насиље није приватна ствар?

Ако је одговор на последње питање потврдан, ви сте директни саучесник црне статистике која сведочи да сваке године око 30 жена страда у породичном насиљу и то од руке супруга, оца или сина. Координаторка Саветовалишта против насиља у породици недавно је изнела стравичан податак – за непуна два месеца у „топлом породичном гнезду” убијено је чак једанаест жена и двоје мале деце. Од почетка ове године 68 жена и 49 деце спас од насилника је у последњи час пронашло у сигурним женским кућама, у којима је само у току претходне године смештено 268 жена и 242 деце.

И једино што је страшније од ове статистике јесу коментари чаршије која сматра да је жртва сигурно нешто згрешила па је завршила у читуљи, као и хорско навијање да се насилнику скину лисице, јер је он узоран син, брат и комшија.  

Психолози кажу да је агресија монета за комуникацију између (брачних) партнера практично од првог дана везе, односно брака. То је грудва која се годинама котрља и временом поприма интензитет и обим лавине, а насилник своју жртву суптилно и систематски изолује од свих којима се може пожалити и од којих може затражити савет или помоћ – пре свега од разведених пријатељица које су живи доказ тезе да је бољи добар развод него лош брак.

Упркос чињеници да број жртава породичног насиља из године у годину расте, а насиље у породици већ десет година има статус кривичног дела, у стручној јавности и даље се води полемика о томе колико држава треба да се меша у приватност породице и њену аутономију. Став Апелационог суда је тај да „шамар није насиље, а многи полицајци не излазе на породични терен по пријави насиља уз образложење да су интервенисали више пута, али да се супружници увек помире”. Казне које судије изричу насилницима неоправдано су мале, а многи делиоци правде имају дилему да ли да пошаљу насилника у затвор „јер нема ко да храни породицу” или да га казне новчаном казном „јер ће да оштете породични буџет”.

Иако судови релативно често изричу меру забране приласка жртви, насилник се не кажњава ако прекрши ову меру, а полиција упућује жену да поново покрене парницу. Казна за убиство износи између три и дванаест година, али се увек нађу неке олакшавајуће околности за ублажавање казне типа – он је отац малолетног детета. Чини се да за насилника сви имају разумевања, а за жртву само неки. Ретки људи.