Бииииип

Нисмо ми људи којима на располагању стоји безброј животних разонода. Тешко да ће било ко од нас, обичних, овог пролећа гланцати своју јахту и планирати путовање по Медитерану. Ретко ко ће моћи свом сину јединцу за свадбу да купи најновији „мерцедес”, са машном на крову који се цакли. Нема шансе да ћете обрадовати жену свог живота потпуним реновирањем кухиње. Једном речју, ништа од тих филмских радости не стоји нам на располагању. Нама остају мале радости, за које неки кажу да су важније од ових материјалних: да се радујемо сунчаном дану и чињеници да смо живи и здрави, док јесмо. Да захвалимо Вишој Инстанци за сваки успешно изведен ручак са фамилијом или добрим пријатељима. Е сад, ту негде долазимо и до парадокса. У наше мале, најмање, најобичније животне радости увукао се, да се оригинално изразим, црв сумње. Никада више нећете моћи да гледате своје вољено унуче како себи прави бркове од млека, а да не помислите на – бииииип – афлатоксин. Никада више ни ваша омиљена нес-кафица са млеком, без малкице гриже савести. Да, кажу да је то мала доза, али доза по доза, и ко би га знао. Како, извин’те да умутим пире кромпир без те мале дозе? Како да направим пудинг? Дакле, не тражимо неку специјалну торту, само обичан пудинг, било који. Али ето, више ни пудинг не може да буде радост.

Како да вам кажем, полако ме обузима бес, па сумњичавост, па разочарење, а најгоре је кад ме ухвати равнодушност. Сетим се шта је све одавно укинуто као животна радост. Чим сад крене сунце, које толико прижељкујемо, почеће сви они новински чланци, те чувајте се нездравог зрачења, те покривајте младеже, руке, ноге, лице, пазите се од крпеља, не ходајте боси по трави, прегледајте добро децу и кућне љубимце, дође ти лепо да нигде и не идеш, а таман дошло пролеће. Ако си млад, рецимо, па хоћеш негде да се проведеш, а зна се шта комплетан провод подразумева, ето њих да вам јаве колико се неозбиљно понашате упуштајући се са неким ко вам није испоставио потврде да не поседује десетак полно преносивих болести. Спонтаност убија, то је њихова порука. Ко се опусти, тај може да се слика. И ето, пропаде и та забава.

Мене некако све мање чуди кад прочитам да људи пукну, да бију једни друге, да падају у депресије, да скачу са мостова или да се бацају у неки порок из кога их је после немогуће извадити. Јер, заиста, шта радити? Шта вам остаје у животу у коме имате пуно разлога да сумњате у све и у сваког? Није баш свако од нас створен за аскезу, за тиховање на планинским травкама и ливадским копривама. Ко нама гарантује да смо безбедни, да неће да нас превари суд, да неће лекар да нам тражи паре које немамо, да неће манијак да нас спопада у лифту, да неће преко ноћи да нам промене закон од кога нам је опстанак зависио, ко нама гарантује да ће бити пара за пензије једног дана кад их дочекамо, ко нам уопште гарантује да ћемо успети да уђемо у градски превоз, и да нас неће опљачкати у том истом превозу, коме ми можемо да се жалимо ако имамо комшију силеџију који сваког дана води неко теле које се издаје за куче и које воли да обави своје јутарње послове баш испред ваших врата; нема те инстанце, даме и господо, којима се можете пожалити на било шта од овога и нико вам ништа не гарантује у вези са било чиме. Једино што је извесно, то је да ће струја да поскупи па ћете устајати у четири да скувате ручак, делимично отрован, и да опеглате веш. А после ћете тако, као пребијена мачка, у онај блатњави аутобус па на посао, лоше плаћен.

Е због тога је овај афлатоксин проблем, а не сам по себи. Он вам дође некако као последња кап, у животу који је већ толико далеко од радости и безбедности, да не знате ни како да реагујете. Некако сте залеђени од свега. Дође вам да седнете па да плачете, капирам.

А сутра,кад неко оде код доктора,овај ће једва чекати да га строгим гласом испреслиша да ли пуши, да ли се здраво храни и да ли редовно шета. Е,дође ми да му кажем, баш...