Живот је тренутак узалудне наде

Издавачка куће „Арка” из Смедерева, објавила је роман Јордана Плевнеша (1953), песника и драмског писца, под насловом „Осмо светско чудо”, у преводу Риста Василевског. Јордан Плевнеш од 1988. године живи у Паризу. Његове драме су извођене на свих пет континената. Предавао је креативно писање на више европских и америчких универзитета у Паризу, Даласу, Тексасу, на Јелу... Био је амбасадор Македоније у Француској, Шпанији, Португалији и Унеску. Сада је ректор Универзитета за аудио-визуелне уметности ECPA (Париз–Скопље–Њујорк).

Александар Симсар, неимар-духовник, главни јунак романа, верује да је утопија могућа, а Јордан Плевнеш верује да је читав свет једна породица, а да је Балкан – простор љубави.

Роман „Осмо светско чудо” објављен је у Паризу, код „Галимара” (2006). На какав је пријем наишао?

Предао сам рукопис тадашњем главном уреднику куће „La Table Ronde”, која је у међувремену постала део „Галимара”. Следећег дана ме је обавестио да ће роман бити објављен у престижној едицији савремене европске прозе. Огласи за роман појавили су се у многим франкофонским земљама. Универзитет Сорбона организовао је симпозијум посвећен мом роману, којим је председавао Херберт Лотман, биограф Камија и Флобера. Поводом двадесетогодишњице пада Берлинског зида, француски лист „La Croix”, позвао ме је да напишем текст о томе како је пад Берлинског зида утицао на судбину модерне Европе. То је био иницијални тренутак за организацију међународног скупа који су организовали Институт македонске литературе и Македонска академија наука и уметности, где су о том роману говорили стручњаци из Москве, Берлина, Њујорка, Варшаве, Братиславе, Београда, Загреба, Токија, Истанбула, Букурешта... О роману, по изласку у Паризу, написано је стотину пута више страница, него што је сам роман.

Недавно се појавио и у Србији. Шта очекујете?

Сарадник Националне библиотеке у Паризу, који ради моју библиографију, питао ме је недавно да ли сам београдски аутор, пошто моја библиографија на српском језику има више од 300 јединица. Рекао сам му да се осећам аутором свих градова, који духовно зраче на европском и светском плану. А то је и Београд. Када је објављено „Осмо светско чудо” на српском, рекао сам: „Какво је то ’Осмо светско чудо’, ако није објављено у Београду.”

Радња романа траје само 3,3 секунде. Цео један живот, дакле, стане у тај трен?

Предавао сам креативно писање на Универзитету Орсе у Паризу, када ме је један од мојих најдаровитијих студента упитао, о чему је реч у мом роману. Објаснио сам да роман говори о паду једног балканског архитекте са Цркве сећања у Берлину (Kaiser–Wilhelm–Gedächtniskirche), и да пад траје 3,3 секунде. Током пада, он гледа – Осмо светско чудо, а читав његов живот стаје у тај трен – 3,3 секунде.

Предлажете да осмо чудо света (Колевка света), буде изграђено на Галичици, између Охридског и Преспанског језера. Како замишљате ту грађевину?

Пошто су политичке елите, од пада Берлинског зида па наовамо, претвориле Балкан у простор масакра и ликвидације, а у последњих десетак година и у простору невиђене корупције, Колевка света у „осмом чуду света”, може да буде историјско искупљење за све „банана републике” које су настале после распада Југославије. Недавно ми је један архитекта у Скопљу, после читања романа рекао да 365 стубова, високих 53,5 метара, колико је висока црква у Берлину, и једна огромна дрвена колевка на челичним жицама, која би се љуљала на простору између Атлантика и Медитерана, може да претвори Балкан од поља смрти у поља љубави. Грађевина је замишљена као џубокс човечанства, где би се слушале успаванке на свих 6.326 језика. Споменик би коштало око 17 милиона евра! Осмо чудо света (Колевка света), које би требало изградити на Галичици, између Охридског и Преспанског језера, замишљено јекао храм љубави на Балкану.

У каквој су вези „алхемичари из Македоније” и роман „Сто година самоће” Габријела Гарсије Маркеса?

Кад прођем улицом Кижасу Паризу, сетим се тог урагана магичног реализма, Габријела Гарсије Маркеса, који је у свом митском роману написао да су „учени алхемичари из Македоније изводили јавну демонстрацију Осмог светског чуда”. Она је постала иницијална референца балканског архитекте који пада са врха Цркве сећања, убеђен да је историја лаж, а истина он сам.

Ваша литература, иако укорењена у балканском простору, успела је да искорачи на европско тржиште. Шта јој даје универзалност?

Балканска трилогија, коју је француски редитељ Патрик Вершурен поставио у Паризу, састављена од „Гробнице за Бориса Давидовича” Даниле Киша, „Казне за Малвина” Мирка Ковача и моје драме „Срећа”, била је нешто ново у Европи. Трилогија је играна у 120 позоришта, диљем Француске. У једном градићу у Нормандији, сећам се, пришла ми је средовечна жена која је радила као хуманитарац са избеглицама из бивше Југославије. Она ме је питала: „Како је могуће да Балкан има овакве креативне духове, а да још увек страда у етничким масакрима”.

Ко су у Македонији тренутно најчитанији српски писци?

У књижевности, тренутак доживљавам као вечност. Многобројни српски писци објављени су на македонском језику и они су постали део нашег балканског и европског културног наслеђа. Када се чита Андрићев запис о реци Радика, мислите да је то написано данас. Када Црњански каже „има сеоба, нема смрти”, то звучи као да читате камени запис на македонском књижевном небу. А песму Бранка Миљковића, о Охридским трубадурима: „Певајте дивни старци, док над главом распрскавају се звезде као метафоре”, можете чути од Охрида до Торонта и Мелбурна, као да је амалгам неизлечиве македонске језичке меланхолије и судбинске дијаспоре. Дела српских песника и прозних писаца представљају живи мост између два братска словенска језика. Још су солунска браћа Св. Ћирило и Методије, на старословенском језику сањали о јединству и цивилизацији љубави.

Зоран Радисављевић