Учење језика

Живим у Торонту и учим Енглески.

Понекад се од речи створи прича или се од ње створи реч.Па се упамти обоје.

А прва је била:

Toronto Pearson Airport,

аеродром.

Слетећеш као звездица међу расуте перле бисера и рубина по црној плишаној ноћи.

Како ћеш ме препознати?

На излазу Терминала 1 носићу картон на коме пише”Добродошли”.

Eaton Center,

трговински центар.

Тата, молим те немој да коментаришеш, има нашег света.

“Да, има нас, има”, насмеја се човек испред нас, на покретним степеницама.

“Кад бих сада повикао-ЛЕПОТИЦЕ,свака пета би се окренула”.

Овде има скоро тристотине продавница.

Права посластица за шопохоличарке ТВ Пинка.

CN Tower,

тв торањ.

Ресторан на висини од тристапедесет метара.

Све што треба да се види у кругу од педесет километара, види се када се стакленим лифтовима попнеш до првог платоа и станеш на провидни стаклени под.

Немам храбрости да се попнем.

Додуше има и две и по хиљаде степеника.

Добра алтернатива, баш.

Gardiner,

аутопут.

Са истока и шест трака вијуга између зграда, као да је окачен о балконе на другом спрату,

Завирује у дневне собе станова, али чува све тајне, страхове, бриге и радости оних који журе онима који их чекају. 

Издалека, ноћу, личи на огњену змију која силази доле уз језеро.

BMO Field,

фудбалски стадион

Музика, тезге за продају клупских обележја, сокови, пиво у пластичним чашама од пола литре.

Нема пуно посла за редаре и полицију.

Први помажу да пронађеш своје седиште, други пазе да не унесеш нешто забрањено.

На сајту клуба у списку забрањених предмета је чак и кишобран.

Свира химна гостију. Сви скинули капе, стоје мирно.

Седам за сто на западном делу трибина, тик уз ограду, пар метара  од терена.

Све је у црвеној боји, седишта, навијачи и домаћи играчи.

Део сам 20.000 навијача, уживам опуштено, не очекујем да ће однекуд долетети пивска боца, пијем пиво на сунцу и плус девет степени.

Север се сложно њише, маше заставама у ритму њиховог вође.

Иза нас мирније уз духовите коментаре са трибина и громогласно негодовање када судија поништи гол домаћинима.

Још једно пиво у другим полувремену.

Трибине се празне за десетак минута, без нереда, тихо.

Редови су пред неколико WC-а.

Купујем црвени шал, да будем прави навијач.

Service,

услуга.

Мислим, касирка ме пита да ли сам задовољан са сервисом, па климнем главом (уствари питала је да ли ми треба помоћ око кеса).

Зове човека који ме пита где ми је ауто.

Можда нисам разумео то, око сервиса.

Да није ауто сервис?

Човек узима кесе и носи их ка излазу из продавнице.

Срамота ме је да неко носи моје кесе са храном.

Кажем човеку да имам болове у леђима. Лажем.

Кретене, кажем себи.Слушај, слушај када ти говоре.

Зашто нисам Бугарин.

Код њих климање главе значи не.

Isabel Bader theatre,

део кампуса Викторија Универзитета.

Гостује позориште из Београда. Скромна сценографија али глумци добри.

Публика пред вратима дворане стоји у групама које се проширујупознаницима и пријатељима. Не може се преко њих.

Немогуће створити ред, какав је иначе овде, где се нешто чека.

Сви улазе одједном.

Заузимају седишта за себе и за некога ко ће касније доћи.

Галама и довикивање. Стари манири.

Организатор тражи да се попуне места јер има још оних који су пред вратима.

Гасе се светла. Публика одушевљено аплаудира глумцима.

Они се, на крају, клањају и сви одлазе задовољни.

У подземном паркингу сада стоје, стрпљиво, у дугачком реду, један иза другог, у тишини, испред АТМ машине, да плате паркинг.

What ‘s up, Marko?

Шта има, Марко?

Ништа. Шта да ти кажем? Био сам без посла.

Сада сам га добио.

Могу да отплаћујем кућу.

Али сам изгубио оца.

Нисам ишао кући четири године.

Сада не могу да идем да га сахраним.

Не могу да проспем земљу и кажем да му буде лака.

Не могу да оставим посао.

Мајка је сама. Ја сам сам.

Сви смо раздвојени. Бол нам је раздвојен.

Редовно сам им слао новац уместо мене.

Послаћу новац мајци.

Само то могу да урадим.

И ништа више од тога.

Pape street,

Пејп улица,

у којој су неколико продавница са нашом храном.

Када би се читала ћирилица, звала би се Раре.

Идемо у куповину “код Раре”, кажемо.

Rakia,

ракија.

Неко је овде зове и “ракиџа”, не мари.

Ми кажемо –ракија.

Она улази ипак у енглески језик. (И испод истог)

Има је и у ресторану који носи исто име, у улици Квин.

Second generation,

друга генерација.

Прва, после прве.

Код нас би то била деца.

Али деца су се у Канаду доселила прва.

Значи, после њих, ја сам друга.

 А требало је да сам ја прва.

Унуке су се родиле и оне би биле трећа.

Уствари су прва рођена у Канади.

Код нас, ја бих био прва.

Ух.

Grandchild,

унука.

Унука и ја. Прва и трећа генерација. Или друга и…

Нека, између нас, у фамилији, је умешала прсте.

Да није тако, не би ни нас било.

Grandpa,

деда.

Унуке ме не зову тако.

Деда звучи као деди-тата.

Зову ме дека.

“Дека, може тебе носи мене”, каже млађа унука.

Па наравно.

Има ли слађе граматичке грешке?

Streetcar,

трамвај

Скоро је поноћ.

Неколико људи седи гледајући кроз прозор.

Уморни су.

Као да сам у неком филму са глумцима свих раса.

Глас најављује следећу станицу.

Улази човек, кога често виђам,

седих бркова и косе и сваки пут помислим:

”Ено мог чика Јоце, исти он ”.

То ме испуни срећом.

Напокон, неко мој.

Th,

тх

Нема га код нас. Има “дз”, али нема “тх”.

Изговара се када специјално наместиш језик и уста

а да успут не упљујеш некога.

Реци-Three(три). Тешко је, а?

Кажу ми: Иди и купи три(three)ста грама мортаделе.

Одем и тражим двеста педесет грама. У тој речи нема “тх”.

Купио се триста грама? Да, кажем.

Купио сам “тхриста” грама.

I am sorry,

жао ми је.

Жао ми је, понекад, што не могу, овде, да кажем некоме,

оно мангупско, из дворишта Шесте београдске гимназије,

“Иди да видиш да нисам тамо”. А како бих и рекао на енглеском?

Миодраг Топић, Торонто, КАНАДА