Кризна коцка

Повод за серију прилога о кладионицама могла је да буде и једна обична шетња било којом градском улицом у Србији у којој су многи локали испражњени или затворени, а многобројне кладионице раде.

И у развијеном свету много је кладионица и коцкарница, али остали локали тамо нису испражњени, тако да се само овде (и још можда понегде у окружењу) стиче суморан утисак да све тавори и пропада док кладионице успевају. Какво је то друштво у којем једино кладионице успевају?

Аутори прилога у нашој серији овај процват клађења у транзиционој Србији доводе у везу с преовлађујућим начином живота друштва у кризи у којем је све мање фабрика и посла а све више доколице и сналажења. Један од аутора каже: човек упада у транзициону кризу као у дубоко блато, празних џепова и сломљених илузија, и сања о спасоносном искораку из беде.

У друштву у којем је угрожен људски рад као вредност, расте број оних који путем среће желе да промене судбину.

Додатни проблем је у томе што су млади људи више заинтересовани за кладионице од старијих. Истраживања бар говоре да је клађење важан део њихове свакодневице. Према једном од њих, у спортском клађењу учествује скоро половина мушке омладине између 17 и 35 година.

Процват клађења је, додуше, подстакнут технолошким иновацијама и глобализацијом спорта и спортских резултата. Некада давно спортско клађење се сводило на југословенску (и италијанску) фудбалску лигу, а данас је реч о веома разгранатој мрежи такмичења чије познавање подразумева и одговарајућа предзнања.

Истраживања, међутим, показују да млади који иду у кладионице три и по пута више пију алкохол, двапут чешће се опијају, три пута чешће користе алкохол с дрогом, што значи да је реч о амбијенту из којег израстају многи индивидуални и друштвени проблеми. Тако су кладионице не само део потреба нашег homo ludensa него и израз укупне кризе друштва.

Њихов рад, наравно, као и до сада, треба препустити приватној иницијативи и интересу, а држава може колико-толико да утиче на сектор коцке и клађења ако у њему успостави ред и избори се против илегалног рада. Томе би свакако допринео систем електронске финансијске контроле, о чему је такође било речи у овој серији.

Наиме, државна Управа игара на срећу намерава да уђе у пројекат израде електронског центра с којим би биле повезане све кладионице (1.460) и сви слот-клубови (1.973) у земљи. Тако би сваки уплаћени тикет и исплаћена премија у било којој кладионици били регистровани на порталу Управе игара на срећу.

Што није ништа друго до увођење ПДВ контроле и у ову делатност која је сада средиште многих импровизација. Па и нелегалности које и уносе веома суморну слику у овдашњи коцкарски сектор. Јер у њему ,,уточиште наде” не само да налазе многи млади људи него и малолетници, а многи од тих објеката раде и без одговарајућих дозвола и контроле.

Пре неколико година контролом се бавила екипа инспектора, али се испоставило да је инспекторе лако поткупити. Зато су данас за њихов рад задужене полицијске управе, али питање је колико су оне оспособљене и вољне да надгледају исправност папира и легалност функционисања слот-апарата.

Зато се успешнија контрола и очекује тек од електронског сервера и његовог повезивања са сваким клубом и кладионицом.

Сматра се да би овај систем контроле допринео и већим приходима државе од кладионица чији посленици не пропуштају да укажу на чињеницу да 40 одсто свих дажбина држави од игара на срећу одлази на финансирање рада Црвеног крста, удружења особа са посебним потребама, неких програма Министарства здравља и Министарства спорта.

То је оно што држава чини и што би могла да чини кад је реч о успостављању реда у овој делатности, а што се несразмере у броју кладионица, с једне, и других локала и продавница тиче, с друге стране, то је проблем којем се не може доскочити увођењем сервера и појачаним надзором.

Заправо, реч је о проблему који проистиче из карактера наше транзиције чији саставни део су и људи који своје право на наду и разбибригу траже најчешће у кладионицама.

Од сутра нова серија: Како ћемо се вратити на 0,05 милиграма афлатоксина